„Abecedna pesma“ promovisana je na Queeria blogu, kao poklon blogerima za početak nove blog sezone.

Odbor za blogersku nastavu „Queeria centra“, čiji je predsednik Predrag M. Azdejković, promovisao je „Abecednu pesmu“, po tekstu umirovljenog porno glumca Rona Jeremya, na muziku umirovljene porno glumice Ciccioline, u aranžmanu i produkciji još uvek dobrodržećeg porno glumca Rocca Siffredia.

Glumci Peter North, François Sagat, Belladonna i vojni hor „Butthole Whores 3“ učestvovali su izvedi ove pesme.

Umirovljeni porno glumac Ron Jeremy, napisao je pesmu, čiji svaki stih prati slovo abecede i predstavlja osnovu Queeria bloga: „Ne pristupajte blogu metodološki, pristupajte mu srcem“, savetovao je porno glumac.

Od jutros sam malog mukicu dva puta bacio u nesvest. Jadan se toliko radovao što se vratio u najlepšu zemlju na svetu, natürlich Serbien, da ga ni triple-brom nije mogao smiriti, te sam morao primeniti fizičku silu. Eminentni stručnjaci kažu da nejač ne treba fizički kažnjavati, ali ja stvarno nisam imao drugog, a kako mi se čini uskoro i trećeg izbora. Evo ga sada mirno spava (sve je zaključano), te se mogu posvetiti blogopisaniju. Završio se odmor, vreme je za nove blog podvige.

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.

U ulici Milana Nedića 24/3, nekada Maršala Birjuzova, živi policijski inspektor u penziji, Živojin Aleksić.

Prevremeno se penzionisao kada je Dušan Mihajlović postao ministar policije u januaru 2001. godine. Svima je govorio da neće da radi za izdajnike Srbije i da bi se pre ubio nego da mu „ovaj“ bude šef.

Bio je član SK od 1986. godine, a član SPS od samog početka. Kasnije je svima govorio da Slobu lično poznaje. To je uvek ubacivao u razgovor na slavama i na drugim okupljanjima, dok bi opozicionari okretali glavu da ih on ne vidi i prevrtali očima. U njegovom prisustvu niko nije glasno kritikovao vlast i predsednika, ne zato što nisu želeli, već nisu smeli.

Nikada se nije ženio. Na pitanja zašto, odgovorio bi da je oženjen za službu. U komšiluku se pričalo da je izuzetno surov i da uživa da tuče ljude, naročito „zabludelu, izdajničku“ omladinu koja „umesto da uči škole remeti javni red i mir“. Javno se hvalio kako je tukao Vuka Draškovića u zatvoru 1993. godine i da mu je to bio najsvetliji trenutak u karijeri.

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.

U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.

Jednoglasno sam odlučio da se mesec dana neću kupati, prati zube niti kosu, da se neću brijati, seći nokte, ni šišati, sve dok se maksimalno ne usmrdim, da ljudi vrišteći beže od mene, sve u cilju razumevanja kako je biti član narodnjačke koalicije, odnosno radikala. Već posle nedelju dana ljudi su počeli da me izbegavaju, nisu hteli da se druže s mnom, niti da stoje u mojoj blizini. Oni tolerantniji bi zapušili nosiće, ali vremenom su mi i oni okrenuli leđa i pobegli. Niko više nije hteo da pravi vladu i koalicije s mnom. Bio sam usamljen i smrdljiv.

Jedno veče, posle dve nedelje, smučio sam se sam sebi, za razliku od narodnjaka i radikala, i odlučio da prekinem sa ovim eksperimentom i da se okupam, obrijem, operem zube, isečem nokte i skratim kosu. Da se upristojim i civilizujem, što i ostalima preporučujem.

Zbog primernog vladanja i odličnog uspeha na kraju školske godine, „Queeria“ je odlučila da me za nagradu biznis klasom pošalje na zasluženi odmor u „Excelsior“ hotel u Dubrovniku. Nagradu sam oberučke prihvatio i jedva dočekao da pobegnem u neku prijateljsku zemlju gde će se moja izdajnička i stranoplaćenička duša odmoriti od slobodnih radikala koji nagrizaju naše društvo kao što Domestos nagriza nežne domaćinske ruke. Kad bolje razmislim, prijateljska Hrvatska je odličan izbor za beg od srpske stvarnosti, naročito u trenutku kada „nas“ tuži za genocid.

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.

Majka mi je često govorila da garderobu treba čuvati i održavati i kad joj prođe moda, jer se moda, kao seksualno prenosive bolesti, perut, vaške i ostale štetočine, kad tad vrati. Nadam se da ste i vi brinuli o svojoj staroj garderobi, da ste je mazili, pazili, s vremena na vreme obilazili i od moljaca čuvali. Takođe se nadam da je niste u nastupu ludila dali Crvenom krstu, jer ako jeste, pod hitno tražite garderobu nazad ili je na silu oduzmite, jer će ovoga leta biće aktuelna moda devedesetih.