Book Reviews

Odluka Nobelovog komiteta o dodeli Nobelove nagrade za književnost 1988. godine u svet je “na velika vrata” izbacila jedno novo ime – egipatskog pisca Nagiba Mahfuza, do tada prevođenog samo u velikim kulturama, i to sporadično. Opet su, posle saopštenja odluke, pokrenute izanđale priče o tome da je ova nagrada plod političkog kompromisa, a ne verodostojno svedočenje o književnoj i umetničkoj vrednosti pojedinog pisca. No i najveći prigovarači i kritičari rada stokholmskog žirija zaćutali su kada su pročitali poneku knjigu laureata Mahfuza. Bilo je jasno da je pred njima jedan veliki autentični pisac, koji bi ostao nepoznat velikom delu Zemlje da nije bilo tog “tragalačkog duha” švedskih akademika, duha koji nije pristajao na zamke marketinga međunarodnih književnih agentura i trikove sveta mode i visokih tiraža.

Krajem osamdesetih počeli su da se pojavljuju prevodi Mahfuzovih romana i na tadašnji srpskohrvatski jezik. Kroz njih smo počeli da otkrivamo jedan novi književni kontinent – Afriku, koja će ubrzo zatim – devedesetih, dok smo se mi gušili u isparenjima ratnih otrova i ispiranjima mozga – postati literarni hit u celom svetu... Ako nađete negde u nekoj biblioteci njegove romane, dopustite sebi neka vas Mahfuz, kao neki deda iz orijentalnih priča, uzme za ruku i odvede u čudesni arapski, afrički i egipatski svet, u svet svojih knjiga: “Miramar”, “Razgovori na Nilu”, “Saga o bednicima”... Potom je Mahfuz nestao sa polica naših knjižara da bi se nedavno vratio na naš jezik prevodima knjiga “1001 noć” i “Pričama iz našeg kvarta”.

“Priče iz našeg kvarta” fragmentarni su roman, sastavljen od kratkih priča-tlocrta o ljudima i fenomenima jednog siromašnog dela Kaira kroz period od par decenija. Naizgled sporadični, međusobno nepovezani događaji (ili povezani samo mestom dešavanja i pripovedačem) vešto se sklapaju u jedinstvenu celinu i progovaraju o nama dalekom (a ipak bliskom) svetu i njegovim običajima i vrednostima, oslobođenju i ropstvu, strahovima, sitnim radostima i tugama, nesporazumima i razumevanjima... U romanu izranjaju poznate egipatske ličnosti, ali i potpuno anonimni, izgubljeni ljudi, svi u svojim sitnim i krupnim neverstvima, prevarama, žudnjama, religijskim i parareligijskim iskustvima, ljubavim; prepliće se tu zvanična, poznata istorija sa potpuno nepoznatim i marginalnim urbanim mitovima, u svetu u čijoj nesreći svako ima pravo da učestvuje. Na kraju, Mahfuzov roman međutim uveliko prevazilazi lokalni kolorit i postaje skup beležaka o životu skoro svakog kvarta u onom delu sveta (da li postoji drugi?) u kojem dominira volja za moć i snaga jačeg, i u kojem su, uvek, gubitnici oni koji ne pristaju na takva pravila igre.

Umanjuje li spoznaja lažne autobiografije literarnu vrijednost?

Zlostavljani maloljetnik u raljama majke prostitutke sklone svim raspoloživim porocima koja bježi glavom bez obzira od roditelja religioznih fanatika, te ga usput otima od usvojitelja kod kojih je proboravio jedno vrijeme, nakon što je bio oduzet 'brižnoj' tada još maloljetnoj majci. Kamiondžijska svratišta uz bespregledne američke ceste mjesta su radnje na kojima majka zarađuje za život, a mali se Jeremiah pretvara u transvestita-kamiondžijsku kurvu, sve po uzoru na majku-idola, kontinuirano psihički i fizički zlostavljan od majke, silovan od njezinih pijanih usputnih sudružnika...

Dobitna kombinacija za uspjeh, zar ne? Još ako dodate karakteran stil, zanimljive likove, pisanje u prvom licu jednine i prihvaćanje svih životnih činjenica i gotovo nezamislivih situacija kroz dozu ironije, samohumora, ali nikako samosažaljenja i kukanja nad vlastitom sudbinom, koja se sada već mladom J.T.-u na kraju i sviđa. Zašto? Ne zna za drugo niti drugo poznaje. Majka mu je obožavana ikona koju ujedno, u trenutcima najvećih okrutnosti, čak i mrzi, no vrlo kratkotrajno.

Romani Sarah i The Heart is Deceitful Above All Things mjesta su gore opisanih, iz konteksta istrgnutih događaja. Hiperrealizam u svoj svojoj surovosti bez trunke milosti, hard core univerzalne današnjice. Za mene su to knjige za koje vrijedi odvojiti vrijeme.

No, što činiti kada se razotkrije kako J.T. zapravo ne postoji? Da je romane i ostale literarne ostvaraje pisala Laura Albert, pod pseudonimom J.T. LeRoy? Sve je završilo na sudu, kao da gledamo jednu od epizoda američkih serija s temama iz sudnice – Laura je priznala krivnju, no krivom se ne osjeća jer je J.T. dio nje, jer je i sama također bila seksualno zlostavljana kao dijete, citiram. Na književna je događanja, javne skupove te druženja s probranim celebrityjima slala mističnog transvestita u plavoj perici, velikim tamnim naočalama i crnim šeširom koji je uspješno utjelovljavao mladog J.T. LeRoya! The Heart is Deceitful Above All Things naziv je i filma koji je prema istoimenom romanu režirala, i ujedno odglumila majku J.T.-a, Asia Argento.

Što kada se potresna autobiografija iz fakcije pretvori u fikciju? Osjećate li se prevareno kao čitatelj?

Pseudonimi su postojali oduvijek, od Marka Twainea (Samuel Langhorne Clemens)preko Agathe Christie (Mary Westmacott), Paula Éluarda (Eugène Grindel), sve do Georgea Orwella (Eric Arthur Blair)i dalje. Priznajem, isprva mi je bilo malo krivo nakon spoznaje da mlađahni i traumatizirani LeRoy ne postoji, i što se zapravo nije izvlačio na psihoterapijama svojim pisanjem koje je pretočio u pomenute romane i tekstove. Nakon nekog vremena, zaključila sam kako se fiktivni hiperrealizam ne razlikuje puno od stvarnog. Zapravo, ne razlikuje se ni po čemu, osim što su činjenične izvantekstualne traume pretočene u tekst stvarne, izmišljene ili dorađene, stilskim pojačivačima. Dakle, ukoliko zadovolje moje subjektivne i specifične književne kriterije i potrebe, jednostavno me nije briga.

Kako stvari dospevaju u malu kulturu kakva je naša? Šta je proizvod sistematičnog rada prevodilaca, katedri za književnost i izdavača, a šta je posledica slučajnosti i improvizacije? Na kraju, šta mi zapravo čitamo u prevodnoj književnosti kada je veliki broj „sveznajućih“ vlasnika izdavačkih kuća – zapravo grupa polupismenih bivših i sadašnjih trgovaca knjiga, slikovnica i enciklopedija na rate, koji zapravo ne razlikuju „proizvodnju“ knjige i jeftine kutije bombona?

Na ova pitanja nemamo potpuni odgovor, ali zato, sa sigurnošću, možemo reći da postoji jedna izdavačka kuća u Srbiji kojom bi se ponosile i mnogo ozbiljnije države i kulturne politike, a to je beogradska „Geopoetika“! Takođe znamo i to da oni neguju vrhunske prevode i vrhunske prevodioce, i nekako se čovek, čitajući njihove knjige, oseća kao gospodin, kao deo onog velikog i ozbiljnog sveta kojem se divimo kada putujemo negde vani.

Osterova prevoditeljka, Novosađanka Ivana Đurić Paunović, do Ostera je, kako veli, došla slučajno. Kupila je jednu njegovu knjigu na londonskom aerodromu, i to je bila „ljubav na prvi pogled“. Posle desetak godina od tog „slučajnog susreta“ mi na našem jeziku, u sjajnom prevodu i pitkoj opremi, imamo desetak Osterovih knjiga, koje prati veliki broj njegovih obožavalaca. Pisac ovog tekstića jednoj je svom rođaku u Englesku nosio prevode Ostera na srpski jezik. On bi prvo pročitao original, a potom bi sa uživanjem čitao i ovdašnju verziju...

Roman „Čovek u mraku“, tipična osterovska magija pripovedanja! Sve počinje u jednom stanu u kojoj tri generacije, tri člana jedne porodice žive i preživljavaju svoje male tragedije i nesreće. U centru pažnje autora je najstariji deo porodice, osamdesetogodišnji deda Ogast Bril, koji bežeći od nesanice i nepokretnosti u mrklom mraku, izmišlja priče o nekom drugom i drugačijem svetu. Kako to biva kod Ostera, mašta i stvarnost se prepliću, i ništa ne izlazi iz jednog logičnog okvira sveopšte (ne)pravde i (ne)sreće. Intimna priča jednog sanjara ubrzo postaje mučna povest o američkoj i svetskoj „insomniji“ na početku novog milenijuma, na koju se nadovezuje, veoma vešto, traumatična priča njegove unuke čija je ljubav postala žrtva „rata protiv terorizma“. Nešto što se dešava „tako daleko“, ušunjalo se u život jedne američke porodice u vidu bolne nesanice. „Niko nije ostrvo“ bez obzira koliko bio „ušuškan“ civilizacijskim napretkom i bezbednosnom politikom svoje zemlje, poručuje autor.

Kao svaki pravi patriota, Oster je najkritičniji prema sopstvenoj zemlji. I to ga, između ostalog, čini velikim! Kada bi to shvatili i ovdašnji književnici i umetnici, bilo bi podnošljivije živeti u ovoj zemlji...

Kada sam u jesen 2001, jedva dočekavši, u Umjetnickom paviljonu u Zagrebu konačno posjetila izložbu Andy Warhol: život i djelo, koja je trajala nešto više od mjesec dana, mojoj sreći nije bilo kraja. Znate onaj osjećaj kada nešto čekate veći dio svog života, i onda se to odjednom pojavi, i vi, naravno, toga niste svjesni, dok ne prođe jedno određeno vrijeme, i s odmakom počnete promatrati taj događaj?
Da, tako se i ja sjećam sebe kako hodam između ogromnih šarenih platna, potpuno nepripremljena na konačni susret Andyja i mene. Spominjem ovo jer je izložba bila povod objavi knjige Filozofija Andyja Warhola – od A do B i natrag, istoimenog autora, i najbliže do sada predstavlja gospodina Warhola kroz njegove autobiografske zapise.

Stranice knjige vrijedne su kronologija nabacanih promišljanja autora o temama koje su ga godinama zaokupljale, od trivijalnih telefonskih razgovora, kroničnih problema s aknama, preko seksa, ljubavi, ljepote, uspjeha, opsjednutošću televizijom, i konačno, sve do umjetnosti. Kao i njegova djela, i sam je sazidan od gomile kontradiktornosti koje ne priznaju konvencije. Kronika jednog vremena, u samo nekoliko rečenica opisana njegovim shvaćanjem: U šezdesetima svatko se zanima za svakoga. U sedamdesetima svatko se počeo razilaziti sa svakim. Šezdesete su bile krcate. Sedamdesete su bile prazne.

Warholovi izvorni zapisi na tragu postmodernisticnog popizma neobičan su i zanimljiv suživot misli, događaja, otrgnutih isječaka u kojima prepoznajemo njihove glavne i epizodne likove ili nam ih on sam imenima nudi, od Lou Reeda, cijelog asortimana drag queena, obožavanih glumica, zvijezda koje je sam stvorio... Ova autobiografija najbolji je način da upoznate Andyja i periodično se prepoznajete iščitavajuci redove, ali ne i između njih, jer sve je rečeno jednostavno i izričito, s krajnjim sudom koji se, nimalo ne cudi, može u idućim stranicama vrtoglavo preokrenuti. Očekivano nepredvidivo, zar ne?

U onom razdoblju svoga života kad sam se osjecao najdruštvenijim i kad sam tragao za bliskim prijateljstvima nisam naišao ni na koga tko bi bio zainteresiran, pa tako baš kad sam bio osamljen, najmanje mi je godilo biti sam. Onoga trenutka kad sam odlucio da cu radije biti sam i necu imati nikoga da slušam njegove probleme, ljudi koje nikad prije nisam vidio odjednom su poceli trcati za mnom kako bi mi pripovijedali stvari za koje nisam smatrao da je poželjno slušati. Cim sam postao samotnjak u vlastitoj glavi, stekao sam ono što biste mogli nazvati 'sljedbom'.
Onoga trenutka kad nešto prestanete željeti, dobijete to. Iskusio sam da je to apsolutni aksiom.

Knjiga "Ljubav malim slovima", prica o usamljenom profesoru nemacke književnosti koji u samo nekoliko dana upoznaje nekoliko zanimljivih licnosti i igrom slucaja na ulici nailazi na prvu ljubav iz decackih dana koja mu je pre 30 godina ispod jednog stepeništa otkrila šta je to "poljubac leptira".

Ovu knjigu o ljubavi, samoci, prijateljstvu... poneo sam u knjižaru Mladinske knjige u Novom Sadu sa namerom da se upoznam sa autorom licno i da ga zamolim za potpis na prvoj stranici. A Fransesk, covek dobrocudnog lika, vrlo prijatan i odlicno raspoložen cak je pristao i da se fotografiše sa mnom.

Hvala Fransesk, hvala Jasmina na prevodu knjige!

Od nedavno u knjižarama se mogu naci i novi romani F. Miraljesa: "Prorocanstvo 2013." i "Cetvrti rajh" koji ce, nadam se uskoro biti u mojim rukama.

I za kraj, naravno evo i nekoliko fotografija:

Postoje knjige kojima se vraćate uvijek i iznova. Jedna od takvih je ova Popovićeva. Znate ono, kad vam nakon duugo vremena jednostavno dođe da ju opet pročitate. Ponoćni Boogie iz 1987. svevremenska je životna kronika, satkana od zbirke intenzivnih kratkih životnih impresija.

Ja kao pasionirani i deklarirani ljubitelj kratke prozne forme, kratke priče, imam stvarno visoke, i naravno, subjektivne kriterije. No ova je zbirka priča, i van mojih kriterija, priznata kao kronika jednog životnog ciklusa, kroz koji prolaze svi oni koji život žive kroz sve njegove radosti i njegovo dno dna.

Svaka je priča protkana čistom realnošću u univerzalnoj koaliciji s vlastitim propitivanjem aktualne situacije, no s neopterećujućom težinom životne svakodnevice. To su priče koje se događaju uvijek, sada, u vašoj kuhinji, za šankom kluba u koji periodično izlazite, kod zadnjih vrata u gradskom autobusu… Galerija likova koja šeta njima vaši su prijatelji i poznanici, ljudi o kojima slušate iz trećih izvora i za koje iskreno sumnjate da stvarno postoje, a koji se tako vješto kriju u svom sub-svijetu do koje stvarnost jednostavno ne dopire. To su priče koje živite ili ste ih u jednom od svojih životnih razdoblja proživjeli i preživjeli, s više ili manje štete ili posljedica.  

Izvantekstualna stvarnost koja je, sasvim sigurno, temelj svake priče, i trivijalni dijalozi protkani težinom trenutka u kojem se događaju čine svaku priču dostupnom realnom vremenu, ako razumijete na što mislim. Ako ne, ne čitajte Ponoćni boogie.

Volio sam Nanin glas u slušalici. Da ovdje raščistimo jednu stvar. Nana je izmišljeno ime, ne morate njuškati uokolo. Koristio sam ga u nekim svojim pričama zato što mi se sviđa, kao prvo, i zato što su to početna slova nanakatla, gljive od koje se kuhanjem dobije halucinogeni napitak. Simbolika nije slučajna, nemojte me zezati: teže je skinuti se s Nane, shvatite ovo kako god hoćete, nego, budimo stručni, dietilamida lisergične kiseline. Samo ponekad si utvaram da Nana stvarno postoji, a posebno u noćima kad Sava ključa i reaktori se rasprskavaju u mojoj glavi.

Baš sam volio Nanin glas u slušalici. Nježno raspuknut, kao da se upravo probudila, mislim da je to najpribližniji opis njena glasa, uzbuđivao me u tolikoj mjeri da bi mi utroba podivljala i nakon svakog razgovora povraćao bih svuda po stanu, kao nakon suludih pijanstava. Eto tako je fantastičan glas Nana imala.
    
Ovaj put ga nisam prepoznao. Mogao je to biti glas bilo koje žene, nepoznate žene uglavnom.
    -Nisam baš siguran da želim doći – rekao sam.
    S druge strane Nana je palila šibicu.
    -U svakom slučaju razmislit ću.
    Nana je otpuhnula dim i spustila slušalicu.

(iz priče Pjesma zaboravljenog telefona)

Bar dva prijatelja su mi rekli da im je roman “Zavera budala” vratio veru u književnost, odnosno veru da književnost može da pronađe svoje nove, nimalo manje uzbudljive vrhove od one koju je dostizala klasična literatura. Ovaj roman nažalost nećete moći da prionađete u knjižarama jer je celo izdanje odavno prodato, a izdavač nije obnavljao tiraž, ali budite uporni, obiđite biblioteku-dve ili pitajte nekog prijatelja koji zna šta je književnost da vam posudi ovu knjigu. On je sigurno ima u svojoj kućnoj biblioteci.

Ova kultna knjiga, životno delo kultnog pisca, deli apsurdnu i tragikomičnu atmosferu svog sadržaja. Autor ju je završio još 1967. godine i bio uveren da je u pitanju remek-delo, ali je ta knjiga 13 godina lutala od izdavača do izdavača, koji su je odbijali sa obrazloženjem da se u njoj “ne radi ni o čemu”. U međuvremenu, autor Kenedi Tul je izvršio samoubistvo jer je utonuo u depresiju, te postao alkoholičar i tabletoman.

 “Zavera budala” je objavljena nekoliko godina posle njegove smrti, 1980. godine, i odmah postigla skoro nezapamćen svetski uspeh za literaturu ovog tipa, dobivši potom i Pulicerovu nagradu.
U pitanju je urenebesno tragična i duhovita knjiga o savremenom svetu u kojem caruju “frikovi”, potpuno iščašeni ljudi koji tumaraju naokolo ne znajući ni odakle idu ni kuda su krenuli. U pitanju je sukob glavnog junaka, grotesknog lika odveć tvrdog morala, sa uspostavljenim normama i namerama savremenog sveta progresa, koji gazi sve pred sobom. Lik se zove Ignjacije, zapamtite to ime!

Ova ti je knjiga odista veoma potrebna! A “zavera budala” je termin koji si verovatno dugo tražio da objasniš sebi i drugima šta se dešava u tom okruženju!

Neka vas ne zavara jednostavnost naslova. Iza njega se krije kompleksno isprepletena skupina priča sadržajno spojena u fascinantan roman, s karakterno i prostorno različitim nositeljima-likovima, koji s više ili manje uspjeha vladaju svojim područjima djelovanja. Neki od njih svoju sudbinu prepuštaju slučaju, dok ju drugi preuzimaju, izazvani posrednim ili neposrednim okolnostima i događajima.

Temelji romana sazidani su od iskonski loših stvari poput Sadamova režima, perverznog kanibalizma, isprazne i umjetne Amerike, izbjegličke svevremenske stvarnosti, sitnog kriminala, i, zašto ne, ljubavi, ali i od pokušaja likova da dotaknu (neki od njih to konačno i uspijevaju) kratkotrajnu prolaznost sreće, makar ona bila u obliku pozamašnog obroka od ljudske krvi i mesa.
Tamna strana globalnih tokova, za koje nas uporno uvjeravaju da se događaju za globalno dobro svih nas, likove romana čini žrtvama suvremenog svijeta koji nemilosrdno guta sve koji imaju problema s plivanjem u njemu.
 
Maestralno kombinirani rezovi i sudbine čine Predatora vrlo lakim plijenom za zahtjevniju čitateljsku publiku. U nekim trenutcima težina knjige jednostavno traži pauzu u čitanju, i priznajem da sam nekoliko puta ozbiljno posumnjala da ću ju nastaviti čitati. A onda opet, kako da ne nastavim? Kao kad prolazite pokraj automobilske nesreće na cesti, i neka vas sila tjera da bar na sekundu bacite pogled u olupinu smrskanog auta u kojoj znate da bi mogao biti stravičan prizor. Ali pogledate.
 
Sasvim realno zamišljam slike iz Nihil Musine stvarnosti, najsnažnijeg i, začuđujuće, meni najrealnijeg lika, što izaziva fizičku mučninu. Zastrašujuće je i sablasno kada shvatite da to, kao ni sam roman, nije fikcija.

Kad god Nihil Musa oseti da će se ugušiti, on uz sluzav zvuk brže-bolje iskobelja glavu iz lobanje, pa duboko udahne i ponovo zagrize. I onda opet tone i guta i tone i guta i sve je dublje i dublje i dublje i, evo, već oblizuje zidove Žrtvine lobanje iznutra kad ga, iznenada, iz te mljackave ekstaze prene nekakav zveket. On brzo izvuče glavu i jednom rukom posegne za naočarima, a drugom za čekićem. Panika mu steže grlo jer ne vidi ništa – oči su mu, s naočarima ili bez njih, slepljene od sve te krvi, moždane mase i limfe, pa mu je potrebno nekoliko dugih trenutaka da progleda. I tek tad shvati: na ulazu, pravo pred njim, stoji Hasan, upravo se pridiže jer je podigao ključ od automobila koji mu je ispao na pod, i posmatra ga netremice, zamrznut u pokretu, kao dete uhvaćeno na delu, a lice mu je bledo kao kreč i usta mu nekontrolisano podrhtavaju. Nihil Musa se automatski ispravi, hrana mu je još uvek u ustima, meka, pihtijasta, drhtava, slatkasta, pa je guta i oblizuje se dok ustaje i pravi nekoliko koraka, onako go i sav ulepljen, prema Hasanu. Tek tad primeti da Hasan u drugoj ruci drži onaj isti smotuljak dolara i shvati: prebrojao je novac, shvatio da je dobio bonus u iznosu od tri stotine dolara i, najverovatnije se vratio da se zahvali. Što je bilo krajnje glupo i nepromišljeno, ali je još mnogo gluplje bilo to što on, Nihil Musa, u neobuzdanom prehrambenom zanosu koji ga je zahvatio, nije prethodno zaključao vrata.

(iz dijela Zemljaci)

Za njega vele da je najveći savremeni ruski pisac, postmoderni naslednik Gogolja, čije pero bolno i nadahnuto secira tkivo sovjetskog i postsovjetkog društvo, igrajući se sa žanrovima, intertekstualnošću, podsmevajući se stereotipima o velikoj i moćnoj državi i snažnim i velikim vođama. Sorokin je sa jedne strane tipični ruski pisac, iznikao iz velike književne tradicije, ali je istovremeno potpuno nekompatibilan sa današnjom ruskom totalitarno-tajkunskom stvarnošću. Sorokin u Rusiji je kao motor “Poršea” u “Spačeku”! Neprijatelji Sorokina, zajedno sa književnicima Paljevinom i Jerofejevim, nazivaju "trokomponentnom kolonjskom vodom na koju smrdi cela savremena ruska književnost".

Negde 2002. godine, Sorokina je tzv. ruska patriotska (čitaj: profašistička) omladina, koja kleči pred Putinovom ličnošću, optužila za širenje pornografije. Sorokinu, iako je znao kako prolaze Putinovi neprijatelji, to godi, jer je prodaja njegovih dela uvišestručena, a i, kako veli, obožava pretnje i ucene. “Omladini” dakako nije smetala pornografija, već to ko su akteri pornografskih scena. A u pitanju je bila scena iz Sorokinovog romana “Plavo salo” – homoseksualni odnos između bivših lidera Sovjetskog Saveza Jozefa Staljina i Nikite Hruščova. Interesantno je da su ljubitelji Putina – isti onaj neemancipovani sloj i moralni i intelektualni talog koji je obožavao Staljina!
Pisac Sorokin je odgovorio na napade putinista: “Pornografija je konkretan žanr. Njen glavni cilj je da izazove erekciju čitalaca. Ja taj cilj nisam imao. Ako, na primer, kod nekoga čitanje Mopasana, Jerofejeva ili mojih knjiga, izaziva erekciju, to je njegov lični problem. Ali to ne znači da su te knjige pornografske". Da li se zaista neko pali na Staljina? Očigledno da da. Inače, u ovom potpuno blesavom romanu, u kojem je vreme stalo, i sadašnjost i prošlost su se našle u “pornografskom zagrljaju”, pored Hruščova i Staljina, svoje mesto su našli i sledeći junaci: Hitler, Ana Ahmatova, Josif Brodski, Nabokov, Pasternak, Čehov, Tolstoj i Dostojevski. Izaberite nekog od njih za vaše pornografske snove!

Osim “Plavog sala”, ako ga preživite, treba svakako da pročitate Sorokinov “Dan opričnika”, koji je takođe preveden na naš jezik. U pitanju je “smešna knjiga o strašnim stvarima” – kakva je urednička definicija romana. Ta se definicija doduše verovatno može primeniti i na sve druge Sorokinove knjige.

“Dan opričnika” je dobio naziv po tajnoj službi Ivana Groznog koja je u svoje doba lutala po Rusiji i vršila, što bi rek’o drug Njegoš, “istragu” izdajnika. “Sadašnji” opričnici (roman je smešten u 2028. godinu) voze se u mercedesima i koriste računare, ali od svojih mentalnih predaka nisu daleko odmakli. U zemlji Velikog brata, gde se sve vrti oko nafte i gasa i lojalnosti tiraninu, prepoznajemo savremenu Rusiju i gorko joj se smejemo, pogotovo zbog toga što znamo kako se ona u ovim našim krajevima doživljava.

I potom, za književne sladokusce koji ne beže od literarnih eksperimenata, tu je sjajna knjiga, “Trideseta Marinina ljubav”. Ovaj roman je verovatno najbolji primer kako se “oficijelna umetnost”, bila ona socrealistička ili nacionalromantičarska ili na drugi način državotvorna, može dovesti do apsurda, i to na umetnički relevantan način. Dovođenje do apsurda ili tzv. šizoanaliza nisu sami sebi svrha, eksperiment radi eksperimenta, već sjajan način da se stvori novo umetničko delo. Sorokin u ovom romanu dekonstruiše žanrove i stilove sovjetske književnosti, ali i veliku “nacionalnu književnost”, koja je zahvaljujući epigonima postala sklop izlizanih matrica idiotizacije društva (nešto slično kao što naši pesnici dozlaboga zloupotrebljavaju “krstove časne” i “Kosova ravna”). Roman ”Trideseta Marinina ljubav” pisan je u duhu soc-realizma, i pokazuje nemoć glavne junakinje da se odupre mulju kolektivne (ne)svesti.

Ja bih recimo za Sorokinova dela čekao u redu ispred knjižare!

extra knjiga, tj. atlas :D