Umiranje nade - ispunjenje snova, Slipknot, Arena 17. jun

To je i Corey Taylor primetio u svojim govorima između pesama gde se pored opštih mesta tipa: ''We will definetly come fuckin' back!'' moglo čuti i propovedanje o verovanju u sebe i prkosu prema ljudima koji pokušavaju da osujete ''vašu stvar''.

Desetak hiljada fanova je dočekalo svoje ispunjenje snova. Ovaj broj bi možda bio i manji da nije bilo ljudi koji su na koncert došli iz čiste znatiželje. U tom slučaju bi ostali upravo oni kojima se Slipknot i obraća sa svojim viđenjem bunta koji je više unutrašnji i uperen ka borbi sa nekim životnim pitanjima, pre  nego socijalno ili bilo kako drugačije angažovan. S tim u vezi bilo je fantastično videti veliki broj osnovaca i srednjoškolaca koji ovako veliki koncert svog omiljenog benda doživljavaju upravo sada kada taj bend traje.

S druge strane doživljaj bi bio još potpuniji da je koncert bio u nekom manjem prostoru, jer se ovako, na polupraznom parteru Arene možda nije mogla do kraja osetiti kontroverzna i atmosfera po kojoj su Slipknot prepoznatljivi. Verovatno bi u ovom slučaju obe grupacije publike zaspali sa još intenzivnijim post koncertnim osećanjem u stomaku. Kako bilo, ovo nije sprečilo bend da svoj odnos prema publici postavi ne kao da ih ima tri puta više što bi bila puna Arena, nego kao da se nalaze na prostoru predviđenom za Rock Am Ring.

Da li je Corey Taylor zaista bio oduševljen činjenicom da publika odlično reguje na pesme (iako se to realno odnosilo samo na prve redove) ili je to bilo još jedno opšte mesto upalilo je. Vrhunac ovog dvočasovnog odnosa je kulminirao na numeri Spit It Out gde je bilo veoma malo ljudi na parteru koji nisu čučali i nestrpljivo čekali komandu ''JUMP THE FUCK UP!''

Kill Switch Engage kao predgrupa su definitvno bili oduševljeni i poprilično zapanjeni činjenicom da veliki deo publike (koja u tom momentu ne manjka mnogo u odnosu na Slipknot) zna i iz petnih žila peva njihove pesme. To je  Howard Jones, pevač KSE nekoliko puta i naglasio.

Početak koncerta Slipknota sa scenografijom punom zarđalog metala i crvenog svetla je obeležio izlazak jednog po jednog člana benda. Nakon standardnog pozdrava sa prvim i četvrtim prstom Coreya Taylora levoj strani, pa desnoj strani, pa publici u centru ulsledilo je veliko razočarenje. Tih zvuk, nesklad između instrumenata i nerazumljivost glavnog vokala koji je prepoznatljiv upravo po fantastičnim transformacijama je pratila ceo koncert. Na momente se nisu mogle prepoznati deonice pesama. Silazak bek vokala u publiku i dolazak do glavne miksete je izgledalo kao intervencija zbog navedenih činjenica, međutim, nažalost, ipak je to bio deo nastupa.

Uprkos tim lošim momentima usled velike količine enegrije koja je dolazila sa bine, fantastičnog nastupa i scenografije koja u poptunosti prati svaki kliše vezan za (ovaj ili onaj) metal, kontakta sa publikom koji je izgledao veoma iskreno (iako je jasno da bendovi ovako velikog kalibra imaju pripremljenu i osmišljenu komunikaciju) san koji se ostvario fanovima Slipknota se ispostavio kao lep, a ceo događaj je na momente podsećao na pozorišnu predstavu više nego na koncert što je doživljaj etiketirao kao intiman. Najzapaženiji momenti se vezuju za pesme sa ranijih albuma kao što su Duality i pomenuta Spit It Out, međutim, ni pesme sa novog albuma All Hope Is Gone, singlovi Sulfur, Psychosocial ili Dead Memories nisu pružile publici priliku da oseti bilo kakvu ravnodušnost, što se takođe može reći i za domaću uvertiru, bend Hetera.

Vladimir Jovanović