Sve što smo ikada želeli oduzeto nam je pre nego što smo se i rodili. Sa svakim novim danom praznina je sve prisutnija i ta mala stvar, zvana život, nam izmiče iz ruku i odlazi u nepovrat. Svake noći pravim rez na srcu da veliki talas prljavštine, nesreće, žali i bola za nemogućnošću povratka svih onih događaja koji su mogli biti drugačiji izađu napolje i naprave mesta za novu realnost. Ali svakog prokletog jutra moje srce je puno. Izgleda da noć nije dovoljno duga.

I još uvek vidim taj veliki talas svega onoga sto se dešavalo ispred mojih očiju. Jednostavno nismo imali vremena da učinimo pravu stvar jer smo bili okruženi raznim halucinacionim igrama naših vođa, trudeći se da ipak mislimo zdravim razumom.Sama pomisao na buduće dane, na samoću i sivilo koje vidim, vraća me u surovu depresiju maloletničke izgubljenosti zbog vremena koje prolazi pored mene, zbog nedostatka duhovnog u meni jer sve što imam je materijalne prirode. Kao da svaki put osećam čin ponovnog rađanja neke čudne materije; sa sigurnošću tvrdim da je nadanje i očekivanje boljeg, optimistično reagovanje na život, samo privid, samo iživljavanje, samo destrukcija ličnosti.

Zar ne bi bilo lakše realno sagledati svet i reći da sve ono što nas okružuje i ispunjuje može biti i belo i crno ali i sive boje, kakvo najčešće i jeste. Zatvaram oči i maštam; ležim na leđima i slušam najlepšu pesmu svoga bića; samo trenutak sam udaljen od svega što želim i očekujem od sebe; sledi prasak, najveća oluja koju ljudske oči mogu videti, najveći tornado ikad izmeren, polako ali sigurno razara deo po deo, sve do samog temelja čovečanstva.

I polako bledi slika ostala iz detinjstva, kao crvena ruža na sred staze u parku, bačena i napuštena posle neke burne svadje, kao kap suze koja kida i poslednji deo srca, ostajem sam u nekom tamnom uglu moje sobe, dostupnom samo meni i nikom više. Svakim novim pogledom davim se i tonem sve dublje; i dalje sam tužan i ogorčen na samog sebe, na svoje prijatelje, na svoj narod, ako on uopšte i postoji. Ili samo stoji na nekom papiru kao dokaz nečeg, stvoren da zbuni, prikrije i ućutka da ne bi došlo do nove pobune na brodu. Kapetan očigledno raspolaže dovoljnom količinom informacija da očuva samo prividni mir. Revolucije nema, ljudi su isuviše iscrpljeni dugogodišnjom plovidbom, otpočetom sa ciljem, isuviše važnim na početku, u momentu kada smo svi mislili da ćemo promeniti celu naciju. Da mi je samo da vidim jedan od onih ubeđeneih pogleda na svom licu, još jedan osmeh upućen pobedi ljudske rase; naspram sveukupnih posledica pobede ljudske gluposti.

Mislim da meditacijom na ovom brdu svojih želja, velikom kao najveći okean ali ipak tako malom kao šaka jednog deteta, mogu videti da je prošlost samo jedan korak daleko u budućnost. Zar je moguće da nikom nije stalo!!!Shvatam da ljudi vremenom polako zatvaraju svoj um, gube svest, genijalne ideje odbacuju kao neracionalne, ostaju bez samopouzdanja.

Jednog jutra, ustajući iz kreveta, zagledao sam se u svoju omiljenu sliku, jedinu u svojoj sobi. Na slici je kanjon kroz koji vodi utabana staza; milioni su prošli tuda. Ne vidi se kraj staze; ne vidi se dokle su otišli. Svako od njih je prošao tuda ali je svako od njih stigao na različito mesto. Šunjajući se uz oštre ivice planine čovek je putovao istom onom stazom kojom su išli i njegovi preci, samo što je i ovoga puta, kao i milion puta ranije, čovek nailazio na nova iskušenja. Svako od njih je nailazio na poneki planinski cvet koji je izbio u toj divljini prirode, ali i na trnovite brežuljke koje nije lako zaobići. Svako za sebe, vođen svojom veštinom, uspeo je doći do kraja, ili nije, ovisi od same lišnosti, ovisi od toga koliko si spreman da žrtvuješ, ovisi od toga koliko si spreman na borbu sa najvećom i najjačom silom koja nas pokreće, sa životom, ili onim što neki od nas nazivaju život.

Plivajući tamo gde su nas Očevi i Majke ostavili shvatamo da smo mi jedini koji, gubeći mali deo svog razuma oslobađamo sve veću količinu depresije iz nas. Iako svako od nas zna da pliva broj žrtava davljenja će ipak biti katastrofalan...

Čovek vremenom zaboravlja veštine koje je stekao nekad dok je sedeći u krilu svoga Oca, širom otvorenih očiju, slušao ono što je mudrac imao da kaže...