Putovah malo, pa reko da ostavim nesto i na ovoj parodiji na blog. Iz ove verzije su iscupani svi detalji koji bi me kompromitovali kao normalnu osobu i poslusnog gradjanina, a writer's cut verzija nikada nece biti napisna, jer je i ovo bilo dovoljno naporno.

Kraca verzija:

1.dan - Lisabon

2.-6. dan - Porto

7. dan - Aveiro

8.-12. dan - Lisabon

Nesto duza verzija

Posle dosta muke&stresa oko proshenja vize S. i ja sedamo u aeroplan i odlecemo za Lisabon. Na aerodromu nas ceka Lucila, stara prijateljica koju smo upoznali na Tajlandu proslog leta i koja nam je strogo zabranila da je zaobidjemo. Pazarimo portugalsku karticu za mob i odlazimo kod nje u gajbu i tamo su njen decko Tiago i druga Brazilka, njena cimerka Katarina. Tada se i prvi put susrecemo sa njihovom neobicnom navikom da se svaka devojka na upoznavanju ljubi dva puta u obraz, inace se uvrede opasno. Vadimo poklone za Lu - Tito's cookbook (prokleto dobro za poklone strancima) i moj mali poklon od 20 DVD-ova sa DivX filmskim klasicima kako bi se obelezili sate koje smo proveli lupetajuci oo filmu proslog leta. Dolazi i druga drugarica i isto Katarina i isto 2x u obraze, a onda nas vode do grada da nam pokazu neke kafice sa dobrim pogledom na Lisabon i promuvavaju nas po centru grada cisto da osetimo kako izgleda Lisabon. Dolazimo kuci i polomljeni od umora ubacujemo u DVD Black Adder koji one po prvi put gledaju i cugamo neko jeftino vino, a Lu nam pravi plan za sutrasnji obilazak grada.

Odlazimo na tus i tamo jos jedno radovanje, treba cekati go oko 7 minuta pre nego sto se topla voda smiluje izaci iz slavine. Treca specificnost Portugala sa kojom smo se upoznali je da su im madraci maximalno 180cm, tako da su dva Serbian made magarca proveli noc ili sklupcani ili su nam stopala visila van kreveta.

Sutra krecemo u obilazak grada sa mapom na racunu od kartice za mob koju nam juce Lusila iscrta. Interesenatan deo grada taj Belem, crkva, veliki spomenik i tower za obici. Obavezno probati Nate (portugalski slatkisi koji su korpice od testa punjene necim sto najvie podseca na fil za princes krofne). Lisabon ostavlja utisak odlicnog grada za otpadanje. Atmosfera je lenja, a grad ima neverovatan smek. Posle turizma odlazimo da pokupimo stvari i da nastavimo dalje za Porto, na seminar.

Tower of Belem

Na Ж stanicu dolazimo sat i po ranije. S. nece da se pomera sa stanice, a ja odlucujem da malo prosetam, buduci da centar nije daleko. Idem obalom prema centru i sa desne strane vidjam neke interesantne ulicice. Odlucujem se da pokusam da kroz njih stignem do centra. To je verovatno i najlepsi deo ove ekskurzije kada sam se gubio po tim uskim ulicama koje su prezivele veliki zemljotres i pozar iz 1755. Zgrade imaju neverovatan smek simpaticne ruiniranosti, pomesane sa mediteranskim uskoscu ulica i portugalskom, kitsch arhitekturom. I tada u potpunosti potvrdih svoj stav o Lisabonu koji izgradih gledajuci Wendersovu Lisabonsku storiju, a za koji nisam mogao da nadjem mnogo opravdanja u toku dana. Odlucujem da se po povratku u Lisabon izgubim u ovim ulicama i da tek posle nekog vremena kada mi (ako mi) dosati izvadim kartu i nastavim sa obilaskom.

Vracam se na stanicu i vidim dvojicu kako sviraju instumente(???) hvaleci Krishnu, dok se gomila klosara skupila ispred sa tanjirima, kofama, kesama i svega u cega moze stati hrana. Odlazim da kupim neki sendvic, medjutim ne ne nalazim nista ispod 5 evra. S. kaze da je i on gladan, pa mi stoga pada na pamet krajnje kretenska ideja koju on zdravo podrzava. I tako mi uzmemo dva tanjira i stajemo u red sa klosarima noseci nase ogromne bekpove na ledjima. On kasnije dodaje u pricu da sam ja gurao beskucnike kako bi brze prosao kroz red i stigao na voz, medjutim to nije istina . Hrishnino sledovanje konzumiramo u vozu.

Dolazimo u Porto, kupe nas organizatori, odlazimo na veceru gde su vec svi participanti seminara i ostali organizatori. Naravno da ne vredi biti jedini trezan u prostoriji i mi se svojski trudimo da se prikljucimo ostalima. Tu je i Ivo kome predajem poklone koje salju starije kolege iz Srbije. Ivo je vec zaposlen i batalio je studentske organizacije, ali obecava da ce nas voditi na neka mesta i organizovati nam neku zabavu sledecih dana. Prihvatamo sa "Sure, why not?" ne znajuci da time pravimo prijateljstvo sa najkul osobom ovog putovanja. Ostali idu u neki klub (a ponedeljak je), dok mi odlazimo na spavanje u gajbe organizatora, ja sa nekim Holandjaninom i Francuzima sumnjivog smisla za humor, a S. u neku drugu gajbu.

Sutra ustajem. Budan mi i domacin, Luis, koji crta kako da dodjem do mola (mall-trzni centar) u njihovom kampusu, ne bi li doruckovao. Setam kampusom. Veliki fakulteti, mnogo zgrada, a ja se mislim o FTN-u gde je 10.000 studenata spucano u 2.5 zgrada. Mol prepun studentarije, ja uzimam sendvic u nekoj fransizi i trazim mesto da sednem jedno 5 minuta, na kraju se uvaljujem u sredinu nekog stola. Odlazim nazad do Luisa, tamo je vec S. i tri francuskinje. Luis nas odbacuje do hostela. Francuskinje deluju privlacno, ali znam vec tu zamku i pokusavam da zamislim svoju reakciju da su Srpkinje - not so hot. Ipak ne izgledaju toliko dobro, samo oce da se pomuti percepcija cinjenicom da su Francuskinje. Vidis sta ti je taj brending nacija. Glupi razgovori deluju romanticno, a devojke simpaticno.

Dolazimo u hostel koji je u centru grada, a tu je i Milos. Milosa bas nesto i ne znam, nije hteo da sa nama uzima kartu, a drustvo koje mu znam nije sjajno. Medjutim ispostavlja se na kraju da je Milos sjajan lik. Kaze da dok je bio na work&travel u Americi otisao do Nashvillea i tamo pazario neki cd koji mu je preporucio prodavac, od tada obozava blues. Likovi koji prirodno prepoznaju dobre stvari nema sanse da su losi.

S. oce da odrema malo, tako da ja i Milos odlazimo da obidjemo grad. Na 7 koraka po izlasku iz hotela nas hvata kisa. Naravno da nema sanse da stanemo. Ja se tu vec proklinjem jer vidim da nema sanse da ce biti toliko sunccano koliko sam ja zamisljao i pri pakovanju ostavio jaknu i druge farke u NS. Porto nije bas toliko sjajan kao Lisabon, al dobro. Nalazimo odlicnu malu prodavnicu vina, oraha i ostalih kostica (nemam pojma zasto prave prodavnice sa ovakvim kombinacijama). Milos uzima dobrog vina (10evra), a ja uzimam Porto od 5evra i kasnije neke farke (jer mi i inace trebaju, a bogme ne znam kako bih sa jednima izdrzao ovih 12 dana). Dolazimo u hostel, tu je vec registracija, placamo ucesce na seminar otvaramo vina i sa svim participantima odlazimo u neki lokalni restoran. Prekoputa nas sede dvoje Portugalac&Portugalka, takodje na seminaru, iz obliznjeg Aveira. Upoznajemo se sa njima i ispostavlja se da oni znaju Portugalske studente u NS, koje i ja znam. Pozivaju mene i S. da odemo na par dana u Aveiro, jer su bas u toku neki studentski partiji od 30.000 dusa, a i mozemo da se vidimo sa ovim portugalcima iz NS-a, posto ce i oni doci iz Srbije na taj festival. Naravno da pristajemo i razmenjujemo brojeve telefona. Festival traje 7 dana i kazu mi da postoji jedan veci u Portu na kome se skuplja 100.000, al mi cemo tada vec biti u Srbiji.

Onda dolazi najiritantnija stvar - Portugalski studenti imaju veoma razvijen studentski duh koji prati gomila, uglavnom glupih, obicaja. Svaka vecera sa Portugezima ce se nadalje sastojati od neverovatnog deranja za stolom, pevanja nekih pesama o cuganju. Najpopularnija je neka sa prozivkom kojoj tekst ide vako "Ako _________(na paznu liniju ide Dusan, Marcell, Srbi, Francuzi...) zeli biti jedan od nas mora popiti casu do dna. U restoranu jedemo odlicnu teletinu uz jeftino vino, medjutim novi frendovi iz Aveira nam narucuju neke domace alkoholne specijalitete i noc moze da pocne. Na TVu se upravo zavrsilo Manchestr-Milan, tako da pricamo o fudbalu, Felipa iz Aveira zna nevidjeno mnogo o materiji, dalje prelazimo na politiku, pa nam se francuz zali na stanje kod njih, pricamo o izborima, neredima u francuskim predgradjima, o tome kako je premijer portugala lazirao diplomu...mene sramota da pricam o srpskoj politici...

Odlazimo u fancy discotque. U takvim klubovima sam vidjao najlepse zene u Portugalu i za divno cudo, sve su radile iza sanka. Klub smor, na drugom spratu ide neki funk, soul stajevec, malo djuskamo. Medjutim tu dolazi Ivo, koji ispunjava obecanje da ce nam organizovati neku zabavu i tako zaista i biva.

Portugalci nas bude tako sto skacu po nama. Odlazimo u Gimaraes da vidimo gde su ziveli njihovi kraljevi. Pokazuju nam bivsu livadu, sada parking gde je neki od kraljeva ubio svoju majku. Sve vreme u zamku se zezamo i pravimo parodiju a 'MTV Cribs' ubacujuci Borata sa vremena na vreme. Upoznajem bolje Senu, lika kod kjeg je S. spavao prve veceri. Ispostavlja se da nema za dzabe takav nadimak jer se vec profesionalno trka vozeci svakakve prototipe. Cak mi i pokazivao na mobilnom sta vozi, al ne razumem se ja u to. Posle rucak, pa nas vracaju u Porto i posadjuju na brod koji nas odvodi u grad preko puta, Gaju, gde odlazimo na degustaciju vina iz njihovog najboljeg vinskog kraja Doura (gde se nalazii Porto) i odakle je i pravo Port wine. Potom 45 min odmora u hostelu i odlazimo na neko mesto gde sluze Francesihna-e (u prevodu male francuskinje). Jelo koje je tradicionalno za Porto, kalorijska besmislica, ako mene pitate. Nastalo je tako sto se neki gastabajter-ugostitelj
vratio u Porto i spremio u svom restoranu neko francusko jelo, medjutim to Portugalcima nije bilo dosta, pa su dodali kobasicu, stejk, sir i neki premaz kako bi bili sitiji. U restoranu se nalazi i stoni fudbal i bilijar tako da se i tu razigravamo.

Posle vecere idemo u odlican nocni klub. Mesto po mojoj meri. Opustena atmosfera, pusta se rock, soul, ide do Beastie Boysa, vraca se do Smashing Pumkins pa opet odlazi negde do MC5. Sankerica prepoznaje jezik na kome se ja i Milos svadjamo i predstavlja nam se - Mirjana, studira portugalski. Ostali participanti odlaze, medjutim nas troje + Ivo nemamo nameru. Em zbog toga sto necemo da menjamo preteranu muziku i atmosferu za sterilnost nekog kluba, em zbog toga sto nas Mirjana obilato casti pivima i shotovima.

E sada je vreme za jedan pasus o izlascima u Portugaliji. Tamo je sasvim normalno da se pevaju kretenske pesme i urla za stolom do ponoci, onda se obicno ode u neki kafic na dodatno dolivanjei tek negde oko 2,3 a.m. se izlazi , a na izlasku se ostaje neretko do 7,8. Na ulazu u klub dobijate papiric sa jedno 50 rubrika. Odlazite do sank, narucujete pice, sankerica (obicno za portugalske uslove izuzetno lepa zena) vam daje pice i na papiric utefteri sta ste popili. Na kraju veceri taj papir pokazete na izlasku i platite ceh. Time se izbegava guzva na sanku, a vi dolazite u mogucnost da spucate mnogo vise para nego sto ste planirali. U slucaju da izgubite papiric placate 100 evra.

Sreda je verovatno najbezvezniji dan cele ekskurzije. Imali smo neku bednu prezentaciju i posetu kompaniji. Jedina dobra stvar tog dana je sto su nas odveli na plazu, gde su se nesveti Nemci okupali, ja i Milos odigrali 'viktorije' protiv Francuza i dobili ih 4:1. Jedan uzasno kul Nemac, Walter, je branio. kasnije smo se svi sprijateljili sa njim, a Milos ga je znao jos iz nekog seminara u Trondhajmu. Posle otisli na neko studentsko mesto, gde su se ovi opet derali kao nesveti, sa tim sto su ovaj put i Nemci i Francuzi pevali svoje pesme. Tri asocijalna Srbina se oprastaju sa ekipom, nalaze se u gradu sa Ivom, koji pored sebe ima Amerikanku koja studira u Spanij, njega je upoznala preko myspace pa je odlucila da ga poseti. Amerikanka je totalna katastrofa kao i ostatak veceri koji smo provelilutajuci po klubovima.

Petak, poslednji dan seminara. Odlicno predavanje i brainstorming. Saznajem da ce 2008. biti uvedene baterije na metil koje ce trajati do 2 meseca. Sve ce imati bateriju od 2 meseca - mobilni telefoni, laptopovi (lapoti odmilja), fotoaparati, kamere, zene su primetile i da su vibratori u igri...

Imamo odlicnu veceru u nekom fajv star resotranu, koji drzi otac orgnizatora seminara. Tata takodje drzi i fudbalski klub Boavista i pola Porta. Posle odlazimo u najpopularniji nocni klub koji drze braca organizatora, koji tera ljude da nazdravljaju njemu, a meni diskretno govori da ako me bude interesovala neka riba samo njemu kazem "becouse I am the king there". Dobra stvar kod organizatora je bila to sto je imao onaj papiric i mogao je popunjavati koliko je hteo, bez da plati to na kraju. S., Milos, Ivo i Amerikanka oce da menjaju klub, ja kazem da ostajem u ovom. Dobro se zezam sa Francuskinjama i jednim Nemcem, a i organizatorov papiric koji pozajmljujem sa vremena na vreme pomaze zabavi. Muzika je uzas, osim sto je bila neka maloumna techno obrada I just can't Get Enough. Izlaziti po tim fancy mestima je dosta cudno u Portugalu. Jako malo ljudi cirkulise, gotovo da nema kontakta izmedju muskaraca i zena, svi stoje poluzainteresovano, niko ne djuska, a negde oko 2 imaju neku mini modnu reviju sto je najgora kicerica ako mene pitate. I na raju svi ostanu do 8 ujutru. 'Stvarno su sasavi ti Portugalci'. Mentaliteta su slicnog nasem, otvoreni i energicni, ne vole narocito da rade, ali je primetno da su dosta vaspitaniji i lezerniji od nas, sto opet moze biti do cinjenice da im je ovaj vek prosao relativno miru u odnosu na gluposti koje smo mi imali. Nekako izdrzavam do 6 kada odlazim do hostela. Pet minuta posto sam usao dolaze S. i Milos. Milos je skontao Amerikanku, sto se nije dopalo Ivi koji se onda posvadjao sa S., medjutim Amerikanka se posle skonta sa izbacivacem, a ova trojcia se medjusobno izmire i krenuse kuci. Lezemo u krevet, sutra valja ici do Aveira, a Milos ide do Lisabona.

U Aveiru nas sacekuju Filipa i Andre i odvoze nas na plazu kako bi oni mogli na miru da pripremaju bar svog odseka za zurku od 7 dana. Plaza je preterana i sjajno je vreme. Ja se dvoumim dal da se izujem i umocim nogu u Atlantik, pa da posle izvadim svoju check listu i otkacim rubriku 'kupati se u Atlantiku'. Medjutim ispostavilo se da nisam toliko nenormalan, tako da se nisam okupao u Atlanticu. Posle 3 sata izlezavanja Felipa sa nekim prijateljem dolazi po nas. Moraju dvoje kola, jer je za Portugalske studente normalno da uzimaju kola bez zadnjih sedista (koja su sada prosireni gepek) , jer placaju manji porez, a i kola su jeftinija (nova vectra umesto 19 kosta 16 hiljada evra). S. seda u kola sa Felipom, a ja sa Nikolauom i idemo do Felipe. Nikolau mi prica kako je svoj ERASMUS odradio u Stockholmu, kaze kako je odusevljen Svedskom i na pitanje 'sta ti je tacno dobro' odgovara sa 'Come on. You know. Swedish girls, they are awesome'. Dolazimo do Andreove gajbe. Tamo vec ima oko 10 ljudi. 5 koji zive tamo i 5 koji su tu zbog festivala.

Odlazimo do Felipe. Sada znam kako zna toliko o fudbalu. Ima kuci playstation 2. Nasamarala me je sa 4:0 u fudbalu i usput pricala kako kod nje uvek prave turnire. Odlazimo na veceru kod njenih prijatelja uz koju se gleda Boavista-Porto(2:1, cini mi se), a pored TV-a primecujem da isto ima Playstation 2. Uzasna hrana i opet se pevaju pesme, sa tim sto mene i S. prozivaju svaku drugu pesmu da eksiramo nase Sangrije, a kasnije i casice Porta (19%). Ovaj put postoji razlika od ostalih cuganja u Portu. Ovde ne smes piti desnom rukom, ako pijes levom nikada ne smes da eksiras celu casu i moras da pijes samo u odredjenom trenutku pesme. U suprotnom dobijas penal i moras da eksiras jos jednu casu tekucine. Ja dobijam 5 penala.

Odlazimo na dogadjaj. Zaista 30.000 mladih na nekom parkingu ispred stadiona na kome je odigrano par utakmica Eura 2004. Cuga se kupuje u satoru gde se nalazi oko 20 barova. Svaki bar su napravili i na njemu rade studenti sa svih odseka Univerziteta u Avieru. Felipa i Andre rade na baru svog odseka. Svi iz ekipe odlaze tamo sa 5 centi koje im daju, a ovi im nelegalno daju 2-8 piva za to. S. i ja smo vec unisteni 3 sata spavanja dnevno i izlazenja po Portu, a bogme i tih njihovih pesmica za cuganje odlucujemo da odemo ranije na spavanje. Andre nam daje adresu njegove gajbe bez broja. Hvatamo bus, stizemo u ulicu medjutim ne mozemo da nadjemo ulaz. Nemamo broj uzlaza, a ulica je neverovatno dugacnka i ne znamo gde se tacno zavrsava jer Portugalci slabo stoje sa tablama. Zovemo Andrea i Filipu koji su ili suvise pijani ili suvise u guzvi da bi nam mogli pomoci. Trazimo ulaz oko sat vremena. Nalazimo na hrpu ulaza koje lice na Andreov i jedini nacin da provalimo koji je da u svaki ubacimo kljuc. Negde na pola posla prolaze i policajci koji nas posmatraju, a mi kao glumimo gljive i pravimo se da nismo gurali kljuceve u prethodnih 7 ulaza. Panduri odlaze, a mi konacno nalazimo ulaz i oko 5 provaljujemo u Andreovu gajbu. Ja nesto pred spavanje kontempliram o njihovom studenstkom zivotu i zalim sto nisam rodjen mnogo zapadnije od NS-a, a malo zapadnije od Spanije, pa da i ja mogu da uzivam u tim pesmama, imam odlicna mesta za izlazak, sjajan osecaj zajednistva sa ostalim studentima, dobar zivotni standard, svoja kola, stan gde mogu da mi dodju prijatelji kada ja to zelim, da dovedem devojku, da i ja imam Playstation 2 koji primecujem i kod Andrea u gajbi (od 4 stana u kojima sam bio, samo je jedan manji od 100m^2)...al srpski suzivot mi je ipak stvarnost

Dugo spavamo i pravac Lisabon. Pozdravljamo se sa Andreom i Felipom. U Lisabon stizemo uvece i direktno odlazimo u neku kafanu gde Lu, Katarine i jos neke drugarice gledaju mozda najveci Portugalski derbi, Sporting-Benfica(1:1). Tu je naravno zezancija jer Lu jedina navija za Benficu, pa nas bezecuje za svoj fan club, medjutim mi smo vec ogrnuti salovima Sportinga koji su nam dali ljudi u kafani. Izgleda da je to mesto bilo rezervisano za navijace Sprtinga, jer za Benficu navija 6 miliona ljudi u Portugalu koji ima oko 10 miliona. Cujem se sa Milosem koji je jos ovu noc u Lisabonu jer sutra ide za Srbiju. Dogovaramo se da dodje kod Lusile u gajbu, gde i mi krecemo i usput kupujemo nekoliko litara obinog vina i Porta. Zurka je bila takva da to nije pedagoski.

Sutra ja i S. obilazimo znamenitosti Lisabonu i opet se stamo po neverovatnoj Alfami. Konstatujemo da je Lonely Planet za Lisabon ocajan i da treba saznati gde pisac zivi. Ustvari problem je sto je lik koji je pisao Lonely strucnjak za plaze na jugu Portugala, dok se neverovatno nalupetao za Porto i Lisabon. Uvece nas devojke vode u kvart Bairo Alto. U pitanju je nesto kao ulica Laze Teleckog u NS, samo nije sokak nego su to citavi blokovi puni kafica i restorana koji krcati mladima jer je to noc pred 1. maj kada su svi slobodni. Za veceru odlazimo u neku poplarnu studentsku kafanu gde dobijamo gomile krmenadli i vrata sa vrucim kamenom 15x15cm na drvenoj podlozi gde sami treba da isprzimo meso. Posle malo lutamo po kaficima. Devojke odlaze kuci, a nas dvoje uzvamo u pub-crawlu jos neka dva sata.

Idemo u soping za poklone jer je vreme ocajno i propada nam da odemo u Cascais, gde Lisabonci beze na plazu kada zele da se odmore. Kupujemo i poklone u H&M za Lucilu i Katarinu, nekakve tasnice sa kosturskim glavama. Takodje odlucujemo da bi smo morali kupovati vise stvari za frizider, a ako moze i da peremo sudove malo redovnije. TAktika radi i domacice su veoma zadovoljne sa dva gosta. U toku dana imam slobodnog vremena pa i citam o istoriji Portugala u Lonely planetu. U pravu je bio starac u 'Les Invasions Des Barbares' kada je govorio da istorija nije nista drugo nego gomila zlocina. U stanu je Lusilina drugarica iz nemacke skole iz Ria. Sada studira zurnalistiku u Madridu i dosla je u Portugaliju na par dana sa svojom cimerkom, amerkom, koja je Ok za razliku od one iz Portugala. Lusili pada na pamet da moze da nastavi svoje studje zurnalistike u Portugalu i dolucuje da to i uradiu septembru. Uvece nam devojke spremju veceru, a kasnije nam Lu i frendica njena demonstriraju kako prave Brazilke igraju sambu. 'Viva la Globalization' pomislih i setih se da je dovoljno simbolicno 1. maj. Izlazak u Bairo Alto i neki klub 'Jamaica' gde je DJ pustao Monkey Gone To Heaven i Love Will Tear Us Apart kada je odlazio u WC. Bio sam negde izmedju smeha i tuge razmisljajuci o toj sceni . Izlazak bese poprilicno dosadan jer se kod njih klubovi pune u 3 ujutru, a mi smo suvise umorni da bi cekali toliko, pa odlazimo kuci.

Ustajemo kasno, odlazimo u Aquarium, koji je fantastican. Vracamo se kuci, spavamo, izlazimo.

Odlazimo u obliznje selo Sintru, gde je kraljevska porodica sagradila fantastican letnji zamak. Uvece devojke ne idu sa nama do Bairo Alta. Mi setamo ulicama koje su prepune stranaca, uglavnom pijanih Engleza. Odlazimo ranije kuci , jer sutra treba leteti za domovinu. Iskreno vec mi je pocela nedostajati kuca, roditelji, pas, prijatelji. Dosta je bilo ovih 12 dana. Na leto sam 2 meseca bio van kuce i zaista mi je nedostajalo da prosetam NS-om, popijemkoje pivo u Beer baru igrajuci karte, da otpadam sa drugarima, da izadjem do studenjaka i onda dalje u grad, da imam neki glupi dejt na Ski baru ili Absolutu, pojedem sladoled u Evropi, index u Maji. Naravno iznad svega toga mi je nedostajalo da sednem nedeljom za nedeljni rucak sa roditeljima ili da se zezam sa bracom od tetke. Nisam ni znao da cu otkriti koliko mi sve to znaci kada sam odlaziona to letovanje. Nekada ti je dosta i putovanja bez obzira na to koliko ih volis. Pogotovo je to slucaj kada je ovako naporno i kada u putu izgubis 20% sopstvenog IQ-a.

Ustajemo, pozdravljamo se sa domacicama i vracamo se u domovinu. Cale mi otkljucava vrata, dajem njemu i majci poklone, grlim Mitu i za poklon ga izvodim u setnju. A sutra idem sa drustvom na tekmu. Igra Vosa...ko zna mozda i uzmemo drugo mesto.....