- Molim te, radi šta god hoćeš, samo nemoj uzdisati.

Onda bi opet protekle godine pre no što bi se na čas zaboravio i ponovo uzdahnuo.

- Opet to činiš! - rekao bi samom sebi, dok su mu zrna peska bockala oči.
- A toliko puta sam ti rekao...

Kit je slutio da će zauvek ostati tu.

Ali, jednog dana odozgo je, pravo kroz okean, dolepršalo pismo s' privezanim kamenčićem
kako bi potonulo. Spustilo se na dno okeana tačno ispred kita.

- Šta je sad ovo? - mislio je kit - Pismo? - Nikad nisam čuo za to. A ne znam ni da li znam da čitam.

Otvorio je pismo i na njegovu sreću ispostavilo se da zna da čita...

Pročitao je:

Dragi kite,
Nisam siguran da li ti postojiš, ali te ipak pozivam na svoju proslavu. Sutra na obali. Ako postojiš, onda dođi?
Galeb.

Kit je bio toliko iznenadjen da je duboko uzdahnuo i za trenutak je ceo svet izgubio iz vida.
Ali, to mu nije smetalo, jer ionako je mogao da misli samo na jednu stvar.
Proslava: tamo ću dakle nekoga sresti! Pitao se da li će kad ugleda nekoga
i prepoznati tog nekoga i da li treba nešto da ponese ili nešto da uradi.
Ukoso od njega ležao je jedan koral, crven i sjajan, i on pomisli kako bi se to nekome
moglo dopasti. Stavio ga je ispod peraja i počeo da pliva gore kao obali. Još jednom se osvrnuo.

- Pitam se da li ću se još vratiti ovde - pomisli.

Jer, nije znao šta je proslava i koliko dugo traje.

- Mozda se proslava nikada ne završava - pomislio je. - Znaš šta - reče samom sebi - videćemo još.

I iz najdubljih dubina okeana plivao je ka obali. Rano predveče stigao je na obalu.
Isturio je glavu iznad talasa koji su se obijali o obalu i video kako je cela obala ukrašena algama,
morskom travom, školjkama, i drugim stvarima koje nikada nije video. A visoko na nebu
video je mesec i zvezde. I prvi put je na trenutak zatvorio oči. Nije znao zašto.
Iz očiju mu se nešto skotrljalo niz obraze.

- Čudno - pomislio je. - I šta to tako u meni bije?

Galeb ga je ugledao.

- Kite! - povika - Pa to si ti!

Galeb je sleteo na njega.

- To je, dakle, neko - pomisli kit.

Galeb je odveo kita do obale i postavio ga da sedne u jedno udubljenje. Te večeri kit je sreo ajkulu, uljarku, ražu, morsku lastu i albatrosa, a kasno uveče čak i mrava.

- Moram ovo dobro zapamtiti - mislio je, ali nije znao zašto.

Usred noći, proslava je dostigla vrhunac i galeb ga upita da li bi hteo da pleše sa njim.

- Svakako - reče kit.

Uspravili su se i kit je položio jedno peraje na galebovo rame, a galeb je jednim krilom
uhvatio kita oko struka.
I tako su plesali, ćutke i ozbiljni, na obali obasjanoj mesečinom, uz zvuke tihog zapluskivanja talasa.
Svi su zaustavili dah i pomislili: ovako još nikad niko nije plesao.
Kit i galeb plesali su po celoj obali, sve do peščnih dina, ponovo se vraćali i plesali duž obale
i završili su igru jednim skokom koji je bio tako visok da se činilo kako su nestali u nebo.
A onda padoše na vlažan pesak.

- Mozda sam - pomislio je kit - sada srećan.