Čovek sam, biće od krvi i mesa

Srce u ovim grudima bije.

Ništavilo nije mesto mog postanka,

Za njom ni kiša neće da lije.

Ustajem iz groba gde provodim dane

I noći duge u senci samoće.

Kao omađijan, k'o da telo nije moje

Razum nemo sluša, ruka sme i hoće.

Odore tuge prekriva prašina,

Ni jedna suza na zemlju pasti neće.

Smrt je mogla doći i pre novog sunca,

Za bolje, budućnost tek kreće.

Tvoja kazna, Bože, neće moja biti,

Sam sebi čovek je vuk najveći.

Spokojne sne ne pamtim kad sam snio,

U zagrljaj sunca morao sam preći.

Crnog leptira umornih krila

Privukla je razigrana svetlost sveće.

Anđeo moj me vodi iz tame,

Zajedno naćićemo put pravi, put sreće.

U tvojim očima crnim poput noći

Koje su često iza lepršave kose.

Privlače me nekom čudnom moći

Kada te pogledam, k'o da anđeli me nose.

Prošlost u njima vešto skrivaš

Iza nedostupnog zida sazidanog od tuge,

Pitam se šta želiš, o čemu snivaš,

Želim da si blizu ove kišne noći duge.

U noći tihoj, kad mesec stidljivo sija

Sanjam kako hodamo i držim tvoju ruku.

Kad vreme i prostor ne postoje, već samo ti i ja

Zvuci realnosti ne javu me odvuku.

Kada sklopim oči biću u tvom zagrljaju

I večeras osmeh moje lice će da krasi

Kako ponoć odmiče i noć se bliži kraju

Nestaješ sa zorom, kada se poslednja zvezda ugasi...

PS. Neka vas ne zabuni shto je prva pesma napisana u mushkom licu, pesnici imaju svoje tripove:)