MARIJA, VLADA, EVROLIGA I TENIS

Nisam siguran da li je to hronološki redosled događaja ili ne, kakogod, četiri stavke iz naslova su svakako nešto što je obeležilo period između predhodnog broja našeg magazina i ovog koji trenutno držite u rukama.

Pa, da počnemo od gospođice Marije kojoj je pošlo za rukom ono što nikom iz Srbije nije. Pobeda na pesmi Eurosonga, uspeh za svako poštovanje, tim pre što je došao kao posledica odličnih glasovnih mogućnosti dotične, a ne stavljanjem poprsja i butkica u prvi plan. I baš se nekako sve poklopilo. Marija je nedeljama pevala svoju “Molitvu“ i u poslednjem trenutku je izvolela namoliti gospodu da se dogovore kome će zadnjica da se spusti na kanabe, kome u fotelju od kože, a ko će morati da se zadovolji nekakvom drvenom hoklicom nadajući se da će se “izdilovati“ neki novi nameštaj za kabinete i kružoke politikantske. Bilo kako bilo, nama ostaje samo da se molimo da je ekipa evropskog formata i da nas neće blamirati po svetu. A kad već spominjem ekipe evro-formata, ne mogu da se ne osvrnem na Evroligu i sedmu šampionsku titulu Milana u najprestižnijem fudbalskom takmičenju. Da bez starca nema udarca, na najbolji način je pokazao onaj mali, pikljavi Filippo - Pippo Inzaghi. Uvek na pravom mestu i u pravo vreme. A pre 16 godina imali smo i mi jednog takvog u liku i delu Darka Pančeva, ali su to već davno prošla vremena o kojima je, možda, neukusno pričati. Zato, toliko o tome. U međuvremenu se desilo i istorijsko suđenje nekim zlikovcima, koje, ne žalost, i dalje veliki broj Serbalja smatra herojima. Odmah se povela i debata o smrtnim kaznama. Zaslužuju li oni to? Ja sam lično pobornik teškog fizičkog rada, grehota je toliku fizičku snagu ne iskoristiti za poslove od opšteg društvenog značaja. I pre nego pomenemo onu fantastičnu decu sa reketima u rukama, možda bi valjalo pomenuti i Velikog Brata. Ode 50 “somića“ u ruke Ćurčića! Ako vala, dečko je poprilična dileja, ali nekako kada pogleda onim svojim plavim iskrenim okicama, dođe mi skroz drago. Bolje tako, nego da je nagradu osvojio onaj debeli čovek-čir, koji po vasceli dan rukama pipa svoje genitalije i stražnjicu, a posle miriše svojih ruku delo. Više nego odvratno. Pomislim ponekad kako bi bilo divno da su u taj VIP serijal ubacili stranačke prvake. Ne zato što volim da gledam Tomu kako se tušira, Mlađu kako raspolaže kućnim budžetom, Borisa kako radi sklekove i trbušnjake, Velju kako krka prasence i loče rakiju ili, ne daj Bože, Voju kako ispoveda Velikom Burazeru svoje duševne boli usled velikih svetskih nepravdi. Ne zbog toga. Više iz želje da se sklone malo u stranu i puste neke druge, mlađe ljude da se dogovaraju i prezentuju ovu zemlju. A u to vreme nekako, neke jadne seljane u Srbiji zamalo da poubija grad. Žale se ljudi da im propalo svo voće i usevi, da neće zaraditi ni za veknu hleba. Dobro je, bar ih nisu poubijale malobrojne rakete protivgradne odbrane, što me i ne bi začudilo. Eto sjajne prilike ministru poljoprivrede da napiše kratku ekspertizu na temu: “Štetan uticaj grada na razvoj sela“. Šta ćeš, nekom grad, a nekom smrad. I tako stigosmo do one divne dece koja su napravila haos na Roland Gaross-u! Prezentovali su sebe, svoj rad, upornost, ferplay i znanje na najbolji  način. Do te mere da smo opet stigli u top vesti na CNN-u. I naša mala, napaćena zemlja je uspela da se ogrebe o komad slave. Na žalost, niko ne spominje koliko je ova država pomogla tim mladim ljudima. Zanemarljivo, spram njihovih porodica, rodbine i prijatelja. Stoga je njihov uspeh samo njihov, mi nemamo ništa sa tim! E, oni nisu Evroliga, oni su svetska liga. Nisu uzeli trofej, ali nema veze. Postaće i Nadal i Federer i ona opaka Belgijanka mušterije Novaku, Jeleni i Ani. Živi bili pa videli.

Šetam parkom i sedam na klupu kako bih sredio silne misli koje mi se roje glavom, popušio cigaretu i uživao u nebu prepunom zvezda. Ali, hoćeš, Vraga... Nije prošlo ni minut, a male, opake krvopije su me namirisale! Na izmaku drugog minuta u toku je bilo krvoproliće epskih razmera. Dakle, počelo je! Uključio sam štopericu i krenuo da brojim koliko će vremena i krvi biti proćerdano dok se neko ne seti (čitaj: dok vremenske prilike ne dozvole), da zapraši leteću napast. Nema vajde, mnogo grizu! Bolje da se čistim...