Svi se raduju EXITu, a ja umesto da uzivam ko sav normalan svet ceprkam po matematici. Ovo ne moze biti dobro...

Da skratim pricu...Zavrsila sam gimnaziju, upisala elektrotehniku i nakon samo jedne noci ceprkanja shvatila sam da sam zivela u neznanju. Zivela sam u jednoj lopti (ogranicenoj, kao i svako drugo telo) i tu sam se igrala sa brojevima i funkcijama, ovim i onim. Tu loptu mozemo slobodno zvati sfera. Sfera povrsne matematike. Ne zelim da vredjam. Ni jedna oblast matematike nije povrsna, ali su me zaludjivali godinama u gimnaziji sa Gausom, Dekartom, Pitagorom, Raselom, Ojlerom. Da! Leonardom Ojlerom, za koga sam do skora mislila da mi je idol. Ja sam se divila njegovoj savrsenoj matematickoj jednacini (e^(pi*i) + 1 = 0), jer sadrzi i e i pi, koji imaju beskonacan broj decimala, pa jos sadrzi i i, koje je prosto jednako i, pa jos sadrzi neutralan clan za mnozenje (1) i neutralan clan za sabiranje (0). Mislila sam da je ovo sam vrh matematike. Uz to kasnije sam saznala da se doticni Leonard bavio svim onim oblastima matematike koje sam ja smatrala neverovatno korisnim i nadasve lepim (npr. diferencijali). Zivela sam u svom neznanju i bavila se nasim divnim skupom realnih brojeva da bih juce, pricajuci o Bulovoj algebri, shvatila da sam jednako glupa i ogranicena bas kao i moj racunar. Nisam ja nista vise od njega. Ja zivim u divnim funkcijama svog dekadnog sistema, a on zivi u divnim funkcijama svog binarnog sistema. Skola me je ogranicila. Za mene je dvadesetdva uvek bilo 22. Nisam razmisljala da taj broj mogu zapisati kao 26 (u oktalnom sistemu) ili kao 1A (u heksadecimalnom sistemu) ili prosto kao 10110 (u binarnom sistemu). Naucili su nas da je 115, 115 i to je to. Da kada se nesto konstantno priblizava mora doci do preseka ili barem dodira. Naucili su nas na Dekartov koordinatni sistem, na x,y,z i onda se debelo zapitamo kada saznamo za Ajnstajnove "crne rupe" i kada vidimo da se ne mora bas uvek sve dodirnuti.

2+2 ne mora uvek biti jednako 4.

Izvini Leonarde!