Ovde je trebalo da napisem (prepisem) svoj domaci rad iz srpskog. Nasa "divna" profeskorka je zapela da cuje nasa razmisljanja, isecak iz dnevnika (koji ja NE pisem), bilo sta, ali da je nasih ruku delo (ako sam ja nju dobro i razumela). Nasla sam ovaj tekst na internetu, prevela ga, doradila... i zaista mi je krivo sto ne umem da napisem bar nesto sto lici na dobar sastav.. Ali tesim se ja (kao), i prepraviti i doraditi nesto je umetnost, na neki nacin. Da ne duzim... sastav je, ako mene neko pita, fenomenalan i devojka koja je autor teksta kao da je znala tacno o cemu razmisljam. I da, nemojte reci profki da prepisujem domaci zadatak, ionako me ne voli.

Jedini prijatelj
To je kao oslobadjanje koje niko ne razume.
Metal sija kao dijamant koji cekas citav zivot. I dok sjaji, vatra gori duboko u tebi. Dijamant pritisnut protiv tebe, hladnoca protiv temperature koja raste. Sece. Razdvaja te. Mozes da vidis svu bol, sve mane koje mrzis, sve stvari koje ti ne trebaju, a zarobljene su u tebi. Sve istice, kao voda iz cesme. Osmeh se siri na tvom licu. Tvoje srce ubrzano kuca, tvoje oci sjaje. To je kao da gledas film i imas srece da u njemu ucestvujes. Svet se topi, ostajete samo ti i taj osecaj bola koji si ti stvorio. Niko pored tebe to ne moze da uradi; ti si taj koji moze da prestane ili nastavi dalje. I nastavljas dalje. Tamna crvena istice iz tebe i ostavlja te bez daha. Ta boja, ta cista lepota; osecas nesto u grlu. Pokusavas da ga potisnes, ali ne uspevas. Osmeh dolazi do tvojih usana, dolazi iz mesta skrivenog u tebi i dopada ti se. Koliko zelis da to budu suze, bas to cini smeh jacim. I dopada ti se. Mnogo suza si potrosio, vreme je da budes srecan.
Sobodan si. Bolna realnost sa kojom treba da se suocis je nestala i sada si sam u svom blazenstvu. Savrsenom blazenstvu bez odraslih.
Osmeh pocinje da bledi. Dijamant je vracen u kutiju da ceka neki drugi dan. Sjaj iz tvojih ociju pocinje da bledi, ponovo mozes da vidis svet koji boli, ali sada je drugaciji. Nije tako ostar. Zaista ne zelis da unistis svoje remek delo, ali znas da moras. Kako se vracas u stvarni svet, glasovi nisu tako ostri, oni nisu tako glasni. Kao da je neko smanjio jacinu zvuka zivota i ponovo mozes da cujes sebe kako razmisljas.
To je mir koji niko ne razume. To oslobadjanje koje je samo izmedju tebe i jedinog prijatelja na koga mozes uvek da racunas.