Istina nekad boli. To je činjenica.

Dešava mi se da radim nešto i znam da to što radim nije dobro po mene, nije ono što bih radila da me nisu obuzele jake emocije. Shvatam da sve to što radim, što ne bih radila pod drugim okolnostima, nisam dovoljna jaka da prekinem i da se vratim na staro, na dobro... Kada me obuzmu emocije koje nikada do sada nisam osetila, emocije koje me dižu u nebesa, tada se ponašam onako kako nikada ne bih, ali se ponašam.

Strašno je kada si svestan grešaka ali ne znaš šta da radiš povodom toga i kako da se ponašaš a da ne zasereš sve. I onda se nađe neki posmatrač, tebi bliska i draga osoba koja sve shvata i koja želi da ti pomogne i kaže ti sve, kaže ti istinu, istinu koje si i sam svestan ali ništa ne preduzimaš...sve ti kaže a tebe zaboli, osetiš jedan nepodnošljiv udarac, ali i olakšanje jer shvataš da moraš nešto da preduzmeš. I tu kreće haos oko svega jer moraš da menjaš gomilu stvari koje jednostavno moraš da promeniš da bi bolje živeo...

I tako, sad mnogi namaju pojma šta sam ja htela da kažem ali svi mi prolazimo kroz ovakve stvari da li u ljubavi, školi, na faxu, u porodici, poslu...

Nekada ma koliko da smo pametni i snalažljivi i dobri mi to ne znamo da iskoristimo u svoju korist, nekada, ne uvek, retko kad, ali kad se to desi shvatimo koliko smo se zajebali!