Kako sam (p)ostao Jugosloven

Kažu da čovek počinje da veruje u čuda tek kad doživi jedno. Trebalo bi da sam ih doživeo nekoliko u ovom svom ne tako dugom životu. Čudna je zemlja balkanska i vozovi koji njome prolaziše, a najčudniji od svih bejahu ljudi koji je naseljavaše, isti, različiti, zaljubljeni, zaraćeni, zavidni, darežljivi. Dobrodošli... Čuli ste da sam u AIESEC-u, možda ste i pokoji put kliknuli na link, pogledali tamo neku narandžasto plavu stranu, i pomislili, još jedna studentska organizacija. Istina, i ja sam tako mislio, trudeći se da iskoristim ono što meni odgovara, kao i iz svake druge priče. I kao i svaki drugi nevernik, teško se vezujem za bilo šta na duže vreme, možda strah, možda upravo ta neverica. U šta pa to da verujem? U koje vrednosti? AIESEC me je prevario. I uspeo...

I sad dolazi ona faza u kojoj mi je teško da pišem. Osećam krivicu prema nepoznatom protivniku, prema ljudima koje je neko od mojih možda povredio, a verujem i da sa druge strane ima neko sličan. Miljenko Jergović je dobrano podgrejao balkansku masu, pričom o Đokoviću i njegovog gestu, u kome je nagovestio da smo možda isti. Ali, ne nismo mi veća gospoda druže Jergoviću, istoj jami pripadamo, različito je samo agregatno stanje... Kad se pusti voda osećaj je isti... Vraćam se na priču i na konferenciju koju sam posetio prošle sedmice. Global Village, sastavni deo svake konferencije, mesto upoznavanja novih kultura, pa i ovih komšijskih. Hrvatski štand, naravno tu su bajadere, bronhi, poneko licidersko srce sa natpisom Croatia i naravno po koja kapljica domaceg kruškovca (nadam se da se tako zove, verujem da ima ljudi koji će me ispraviti). Iza pulta, 2 devojke i momak, obučeni u dresove fudbalske reprezentacije Hrvatske. Ništa čudno zar ne... Pult kao pult, možda recimo što je taj pult u centru Srbije na planini Rudnik, ali ne nije ni to, ne bih vas zbog toga cimao. Neko od ovih osoba je u pitanju, neko od njih imao je nešto posebno, nešto što me je iščašilo. To posebno je mesto rođenja... Sombor... Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik... Knedla u grlu. Tako nešto postoji... Vraćam se na AIESEC i jedan redak iz opisa...

Doživljavanje različitosti

Nastojimo da učimo od različitih načina života i mišljenja koja postoje u našem multikulturalnom okruženju. Poštujemo i ohrabrujemo doprinos svakog pojedinca.

Opet... Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik... I opet knedla u grlu. Da li smo porasli? Da li i mi možemo porasti i shvatiti, da boje, priče, centimetri kvadratni i ostale brojke nisu važniji od nas samih? Da li mi možemo porasti i shvatiti da ljudi poseduju i dobre osobine pored onih loših? Da se rezultat postiže saradnjom a ne rušenjem konkurenta? Ne... Ali dok je sveta biće i Don Kihota. Biće i ljudi koji su spremni u odeždi "najvećeg neprijatelja" doći među svoje i predstaviti ono suštinsko što nas sve povezuje, i ljudi koji će "državnog neprijatelja" prihvatiti kao brata... Biće... Možda su vetrenjače jake, ali ni Sizif se ne predaje tako lako... Hvala vam matori... hvala na nesvakidašnjoj lekciji, nadam se da je imao ko da vas sluša...