Naravno, pojedinac je ništa u odnosu na masu, a masa kao masa – uvek za pojedincem, i to kao po pravilu, za onim koji ne daje no uzima. Pa tako on uzme od te mase šta mu je drago, da joj šta god da se zabavlja, i tako se svi zabavljaju, svima dostupni i hleb i igre i svi srećni, zadovoljni, svetlucaju i roze se. I tako u krug.

Ali, Bože, kad je roze tako lepo, zbog čega bih ja sad tu gledao nešto crno-belo i još sa nijansama kad mogu lepo da se obavijem svojom bojom i uživam? Lepo stavim slušalice koje sam dobio uz svoj novi mobilni telefon koji sam dobio uz svoj novi pretplatni paket koji sam dobio od našeg novog operatera koji deli, podvlačim deli, sve to jako primamljivo i jeftino, uz, doduše, godine i godine otplaćivanja. Ali, jel ja sad dam dinar i dobijem sve na svetu? Da. A jel ću morati da dam sve na svetu da više ne moram da dajem po dinar? Isto da. I gde smo onda? Tamo gde smo i bili? Ne, naravno, tamo smo gde smo stigli, kod novih slušalica koje sa novog mobilnog telefona puštaju novu muziku koju sam sam odabrao, ili bar mislim da sam je sam odabrao.

I tako se svi šetaju naokolo sa svojim novim plejerima i slušalicama, izolovani u masi, slušajući isto što i svi, a nikog nije briga za ostale, a ni ostale nije briga ni za koga. Slušaju ono što je preporučeno i ono što su već čuli. Ma nema veze što se pojavio novi muzičar sa nekom idejom, sa dobrim tekstom, sa primamljivim melodijama. Uostalom, ko je taj što definiše šta je to dobar tekst i primamljiva melodija? Dovoljno mi je što hodam i gledam izloge i gledam da ne upadnem u baru i sneg, još mi samo treba neki drekavac da mi se dere na uvo sa svojom nekom poentom o kojoj moram da razmišljam i pritom ne primetim najnoviju ponudu novog mobilnog operatera i nakvasim cipele istovremeno! Nema šanse. Daj neku pesmu koja peva o nedozvoljenoj ljubavi i koju sam čuo na slavi kod prijatelja prošlog petka i nije ni bitno ko to izvodi ni zašto, glavno da sam imao svoj plejer kod sebe, da mi je prijatelj to odmah presnimio i da ja sad to slušam gde god da idem i šta god da radim. Nažalost, baš zbog ovakvih stavova osećam se ugroženo dok hodam kroz sneg da bih izbegao gužvu pored izloga, slušajući novi disk, prvi na našem području, benda koji na mom jeziku očigledno ima šta da kaže, a naravno zbog toga što su ljudi koji umeju da slušaju u manjini, bile su im potrebne godine i kilometri potrošeni na silne zaobilaznice dok na kraju nisu uspeli da tako velikom, a tako mizernom broju ljudi skrenu pažnju na sebe u subotu na svom prvom iole većem koncertu u svom glavnom gradu. Imena su suvišna, ionako ne ostaju u pamćenju ako se samo spomenu, to smo bar svi iskusili pri prvom upoznavanju. No, pošto je ovo tekst, a ne priča, u pitanju je bend Goribor. Zapamtite to ime i probajte da nabavite disk. I probajte to da uradite i sa nekim drugim preporukama. A kad već preporučujem tako stvari, potražite i bend Vuneny. Dosta o tome.