Ove dane osećam drugačije no one ranije. Ovi dani su nekako sivlji i manje obojeni, kao da namerno prikrivaju nešto što se sprema da dođe možda već sutra. A sve je počelo onog trenutka kad je jedan od najvećih bendova na svetu odlučio da prebaci svoj snimak u noviji format i ponudi ga izuzetno širokoj publici koja ga je oberučke prihvatila. Onaj koji ne zna o čemu pričam nek prekine čitanje ovog teksta. Hvala. Očigledno se suočavamo sa revolucijom, opet. Po ko zna koji put u poslednjih pedeset godina, ali valjda je takvo vreme, pa takvi i nazivi ulica. I baš taj Bulevar kojim sam se jutros šetao je nosio, a za većinu i nosi, takvo ime – Bulevar revolucije. A čini se da je tako nešto i potrebno ljudima koji se osećaju kao da posmatraju to sa strane, a tako bi želeli da zaigraju neku ulogu, da dobiju bilo kakav udeo u tom globalnom scenariju, a ne da samo loše imitiramo svetske tokove i to sa zakašnjenjem od, bar, desetak godina.

Muzika je, čini se, postala suviše dostupna ovih dana. Mislim da tako i treba, jer sve je ka tome stremilo. Više nije potrebno voditi ceo simfonijski orkestar sa sobom, ili nositi gramofon i ploče, pa čak su i diskmeni postali preveliki tovar. Danas imamo sasvim novo čudo tehnike, zvano mp3 plejer, koje može, maltene, da nam stane u uvo, a emituje nam takve fantasticne melodije, kao da se nalazimo na najlepšem koncertu u Karnegi Holu. Hm, da ne preterujem baš sa halama za velike i glamurozne koncerte klasične muzike koji su većini populacije strani. Ok, kao da se nalazimo na najenergičnijem koncertu na Glastonberi festivalu. Hm, opet sam preterao, ipak nije to ono što želim da Vam dočaram. Recimo, stadion Crvene Zvezde, popularna Marakana. Ili, uostalom, šta god i gde god, sve je ok, samo dok gruva i dok svi ostali to slušaju. Pitanje za one koji su se zgrozili na poslednju rečenicu: koliko sam samo bio u pravu?

Poenta tako široko rasprostranjenih plejera i tako lako dostupne muzike jeste u, malo stariji ljudi bi rekli novim, ja bih najnormalnije rekao samo digitalnom formatu. Snimak kao snimak više ne vredi ni pet para i svi bi samo da čuju to novo, pa onda kad je već tu nek i ostane, da se nađe, ako zatreba još koji put. Potreba za kupovinom muzičkih medijuma je smanjena na trećinu i preti da skroz nestane. A i ako sam hteo da kupim neki disk zbog dve pesme koje su mi se svidele, zašto samo te dve pesme ne bih downloadovao sa interneta, stavio na plejer i uživao? Pa naravno da ću tako i da uradim. Što bi naši stari rekli – džabe. Ili ako nije džabe onda je skoro pa džabe (ako baš insistirate da pokrijem i severno američko tržište i tamo popularni iTunes). Hajde da se malo pozabavimo matematikom: disk, recimo, košta 1,200 dinara. Na disku postoji, recimo, dvanaest pesama. Dakle, to je oko sto dinara po pesmi. Na moj plejer stane, recimo, stotinak pesama, što mu dođe oko 10,000 dinara. A ja, realno, ništa nisam platio, kao ni svi ostali moji sugrađani koji se sa svojim plejerima i slušalicama kreću unaokolo slušajući svoje omiljene popularne hitove. I to nije ništa čudno, jer nam je tehnika nametnula te mogućnosti, taj ritam i te teško ostvarive želje.

Samo je bilo pitanje vremena kad će neko shvatiti da se tome ne može stati na put i pokušati da to okrene u svoje ruke. U ovom trenutku se vraćam na onu revoluciju, tako da Vi koji još uvek niste saznali o čemu se radi za Vas sad imam dva predloga: ili malo procunjajte po internetu i kad saznate o čemu se radi nastavite sa čitanjem teksta ili jednostavno odustanite sad jer dalji tekst za Vas ama baš nema poentu, jer je upućen onim ljudima koji bi želeli da nešto i urade po ovom pitanju.

A koliko smo mi daleko od svega toga? Nekolicina nas, u odnosu na većinu okoline, je bila u mogućnosti da album nabavi preko interneta i uživa u blagodetima prvog, skoro besplatnog, kvalitetnog, popularnog muzičkog štiva. A i to opet nije bilo onako kao što je zamišljeno jer su nama legalni putevi zatvoreni. I šta je sa ostatkom publike? I šta bi se desilo ako bi neki domaći, pa čak i široko popularni domaći bend pokušao da uradi sličnu stvar? Evo procene: oko pet stotina downloadova za prva dva meseca, po ceni od pedeset dinara po downloadu. Pa sad Vi vidite koliko je to isplativo. Kao da neko ne želi da takve stvari, koje postaju normalne u svetu, nama budu dostupne. Broadband internet? Samo na reklamama u principu. Jel Vam je neko rekao da po standardu pridev broadband označava protok od preko dva megabita po sekundi? A Vi imate koliko? A koliko ljudi je i dalje na dial-up-u? A koliko uopšte nema internet? A koliko uopšte nema kompjuter?

Iz svega ovoga zaključujemo da hteli mi ili ne hteli moramo kasniti za bilo kojom digitalnom revolucijom bar desetak godina. Možemo mi za nju da saznamo odmah, ali, očigledno, to nije dovoljno. Kao i svuda u svetu ono što se prikazuje na najmoćnijem mediju, najzabavnijoj kutiji na svetu, popularnom Televizoru, diktiraju ljudi kojima odgovara trenutno stanje jer su uz pomoć njega i došli tamo gde jesu i pokušavaju da ga zadrže da bi i sebe zadržali tamo gde su, recimo, teškom mukom došli. Alternativni mediji su tu da pruže, kao što im i ime kaže, alternativu, a s obzirom na celu malopređašnju priču mi tu alternativu nećemo imati ko zna još koliko. Izuzev ako se ne pomučimo, a to je da nas nekolicina koji imamo pristup alternativnim medijima i izvorima kvalitetnijih kultura i supkultura ta umetnička dela koji su već u formi digitalnih zapisa predamo ljudima na te, već široko rasprostranjene, raznorazne plejere i da probamo da iskoristimo taj u Srbiji toliko potenciran ljudski faktor preporuke da proširimo reč o kvalitetnim stvaraocima koji moraju mahati sa zaobilaznica ne bi li ih neko od nas primetio. I sve to samo s jednim ciljem: plejer je mizeran u odnosu na koncert. Raširite medijume i pokrenite noćnu moru za one koji žele prošlost i sadašnjost, jer se posle more ljudi bude, a to je ono što svi priželjkujemo, zar ne?