Glasala sam PROTIV Tomislava Nikolića. Po svojoj savesti, baš onako kako su mi poručili iz stranke kojoj najviše verujem. Hvala zbog toga što su mi ovo olakšali.

Međutim, ja sam glasala i ZA. Pronašla sam to ZA, koje očigledno Boris, Srđan i Marko (?) nisu uspeli, hteli, smeli..? da prepoznaju, pa su zbog toga kompletnu kampanju gradili na onom PROTIV. Samo, sada se postavlja pitanje – Ako su gradili celu kampanju na PROTIV, a jesu, koliki procenat glasača zaista ima poverenja u Borisa Tadića, a koliki u Tomislava Nikolića? Ko od njih dvojice zaista ima poverenje većeg broja glasača?

Dakle, glasala sam ZA Gocu Čomić. Oko toga nisam imala dilemu, jer me kao običnu građanku interesuju konkretni rezultati. Konkretan rezultat je da kada napišem blog o raku grlića materice, ova žena ustane sutra ujutro i uradi nešto konkretno da se to stanje promeni. A ona uradi. I to nije ni jedini ni poslednji put.

Nisam glasala ZA Srđana i Marka kojima se predsednik toliko zdušno sinoć zahvaljivao. Njihov predsednik upakovan u lepe bele koverte i u sms poruke i njihova marketinška kampanja „malo nam je trudan predsednik, a malo i nije“, kao i "mi znamo PROTIV, a ZA ćete morati da tražite, tražite pa možda i nađete" vukla me je do poslednjeg časa da odustanem od glasanja.

Kada kažem Goca Čomić mislim na ovu ženu kojoj verujem na osnovu iskustva, ali mislim i na sve proevropski orijentisane ljude, mislim i na Zorana Đinđića, mislim i na sve nekorumpirane, vredne ljude koji zaista menjaju nešto, ali jedno je sigurno - ne mislim na Srđana.

Poklon za Srđana.

I ono što je meni jako važno – Gde je hvala Vojvodini, predsedniče? Kako ćete joj se odužiti? Šta Vojvodina može da očekuje od onoga kome je poverila većinu svojih glasova?