Daleko sam od svog grada i polako me hvata panika da ce me pokusaji da ispratim sva ta akta i sporazume u vestima iz Srbije kostati razuma. Ma nije ni tako tesko, ako se opustis i hladno upropastis pauzu za rucak na obavestenja, slike i govorkanja o sastancima i misterioznoj dugotrajnoj vezi predsednika i premijera (kao bivalo je i gore). Skontas da akata nema puno, a da je prava drama gledati i citati dvojicu pomenutih. Od ovog prvog krecu suze, a od drugog utroba. No, protest “Evropa nema alternativu” me je podsetio da je u srpskoj vremenskoj zoni 1996. godina i da ima i gore.

E tu mi krece monolog koji trazi sagovornika. I to odredjenog - profesora Vladetu Jankovica, funkcionera DSS-a. Vidim ga kao da je bilo juce, na studentskom trgu u Novom Sadu, kako Sikija, Dachu, Dejana, mene i stotine drugih, hrabri, i objasnjava zasto treba prkositi Milosevicevoj policji bez povlacenja i traziti ukradene glasove. Toliko nam se svidelo da smo snimali. Snimak skuplja prasinu negde u mom novosadskom ormanu, pa cu morati ovako iz glave: kljucna stilska figura bila je gradacija, a na kraju bravurozna metafora. Ne, nije se naravno radilo o glasovima za opoziciju, vec o necem drugom, rece on. Rekao je da bi bilo demagoski da nas podseca na to sta je Milosevic uradio pokravsi nase roditelje, pa i na to da je u ratovima bukvalno osakatio nasu generaciju, da je ukrao zivote mnogih nasih vrsnjaka. Ne, ima tu nesto gore, strasnije, rece on: ukrao nam je pravo na istinu, svest o svetu oko sebe, a time i buducnost, jer to ima najteze posledice. I zagrmeo je na kraju u mikrofon: “Kradu vam iz ociju!” To je pogodilo studentski nerv i ovacije su ispratile profesora sa bine. I krenulo se u MESECE demonstriranja i drndanja sa milicijom.

Danas/juce (izgubih se u vremenu), studentske demonstracije opet. Mozda isti professor moze opet da pomogne. Ne mora cak ni da posavetuje premijera/predsednika svoje partije da pusti Djelica da potpise politicki sporazum sa Evropom. Vise mi treba neka zgodna stilska figura. Za potrebe protesta. Ali ne znam kako da pocnem? Mozda s necim dirljivim? Kako, na primer, nisam mogla da objasnim kolegi iz Eritreje ovde u Holandiji zasto nema studenata iz Srbije na holandskim univerzitetima (po koji incognito doktorant, magistrant i cao)? “Pa vi ste blizu”, kaze on. “Pa ni Eritreja nije EU!” “Pa Eritreja nije demokratska drzava! Postoje programi razmene i u takvim slucajevima!” Mozda profesora nece pogoditi, mozda treba lukavo? Da kazem koliko ima studenata iz Kine u okviru programa razmene studenata na ekonomskom fakultetu u Tilburgu, na primer? Oni su nam prijatelji (aha). Pa i Rusa ima! Ne znam da li to da pocnem, ili da ga podsecam na to cemu sluze razmene. Zasto je to dobro za obrazovanje u Srbiji. Jos ce se uvrediti. Kao da ne zna zasto je bolje to, nego terati lose obrazovanje da se samo na brzinu i volsebno popravi.

Ne, mislim da cu ipak napomenuti prvo da mu se obracam kao strucnjaku za pravu metaforu, za nepogresivi termin. Ne treba biti demagog i spominjati mu kako je slao studente na pendreke za njihovo dobro. Nikako. Ima tu nesto vaznije: kada znas da se zbog studenata nece izgubiti izgubljeno Kosovo, da to nije ni tema sporazuma, kad si bez radikala mali malecan, a, pretpostavljam “legalisticki”, manipulises vladom i parlamentom Srbije, kao da imas sve nase glasove prosle i sadasnje, dakle kad krades svima pravo na istinu, a mladim ljudima pravo na svest o svetu oko sebe, a time i njihovu buducnost, jer to ima najteze posledice, KAKO SE TO ZOVE??!!!