Vreme je da stavimo na stranu svoju prividnu moralnost, mirenje sa izgovorima I prebacivanje krivice… ne trcimo u maratonu “ko je veci Srbin’’…ne mogu da verujem da se opet, kao I u svakoj od brojnih kriza koje smo imali u istoriji, sve pretvara u izblajhano, prezvakano politikanstvo…ne radi se samo o komadu nase zemlje, radi se o buducnosti…ne o frazama zabrinutosti za istu, vec realno odsustvo ikakve perspektive…nisam spremna niti zelim da I narednih deset godina svog zivota pauziram dok se glavonje ne dogovore ko ce vise krasti…I onda ih, avaj, u sred podele resora prekine oduzimanje zemlje…excuse me for living, but I have to ask – sta sada? zbunjeni smo, uplaseni, besni I umorni…Obracanje svih politicara, bilo gde, pred bilo kojim medjunarodnim telom ili sugradjanima nece nishta promeniti. Isprazne price koje treba da nahrane nasu gordost. Poslednje reci prkosa. Kosovo je otislo, nishta nismo uradili decenijama da to sprecimo, ali da vam kazemo - ono je nashe. Jadni mi, uzeli nam I sloveniju I hrvatsku, svi su preko nashih pleca dosli do drzave dok mi parcamo svoju…Neka bolesna mazohisticka satisfakcija kvazidiplomata. Da ima sposobnih I kompetentnih diplomata ne bismo pricali danas to o cemu pricamo, ne? Nasilje radja nasilje, slazem se. I bojim se – u ovoj drami apsurda ne samo sto Godo nece nikada doci, vec necemo ni imati sa kime da ga cekamo. Kad vec ne mozemo sami da se ocistimo, komsije ce sami ocistiti djubre koje im smrdi na rubu svog dvorista. A Kosovo je opet bure baruta. Fitilj je zapaljen. Teren je spreman za ogranicen rat, rat koji se moze voditi na ogranicenoj teritoriji. A da li hoce?

Nas odgovor je cisto srpski - politicki mitovi I simbolizam, podgrevanje nacionalizma, primitivizam I vandalizam, kratka politicka memorija I totalna apatija.

                                         Autor: Marija Antonijevic