aj da se razumemo odmah: nisam ja neka obožavateljka ovih

namenskih praznika... što bi se reklo nisam religiozna hehehe

al samo mi pade na pamet jedna stvar danas: na stranu i karanfili, 

i mačo tripovi i zakuske u firmama... osnovna stvar zbog koje smatram da je ovaj dan značajan je upravo ta ležernost sa kojom ga prihvatamo...

mo'š misliti neke žene tamo nekad podigoše glas protiv nejednakih uslova

za život, školovanje, rad, odlučivanje... skupiše muda, d'izvinete na izrazu. i izađoše na ulice...

za većinu nas koji(e) smo rođeni(e) poslednje četvrtine dvadesteog veka

sve to deluje kao blagi sf 

imam pravo da se školujem... 

imam pravo da radim... 

imam pravo da glasam... 

imam pravo da se kandidujem... mada sumnjam da ću to pravo ikada iskoristiti :D

imam pravo da vozim automobil - pravo koje žene u recimo

saudijskoj arabiji nemaju...

druga je tema, koju ne bih da načinjem sada, šta nam to još nedostaje,

koji su problemi emancipacije i kako to sve (ne) funkcioniše u stvarnosti... ima ljudi sociologa koji se u to bolje razumeju, eto plava štrafta mi odmah pade na pamet...

ja ovde sada samo želim da odam poštovanje nekim hrabrim ženama

koje su imale hrabrosti da se bore za neke stvari koje su meni date na poklon...

hvala im...