Isključio sam ga. Isključio sam Kristofa. I osećam se odlično!

To obično ne radim. Poslednji put sam ga isključio pre sedam meseci, na šesnaest sati. I prijalo je. Mislim da će i sada da prija. Već je tu negde.

Idemo redom.

U prethodna dva-tri dana, sve se prilično raspalo. Prepuštene same sebi, Marfi veli, stvari se kreću od loših ka gorim. Amarilisica i Boske joj odlično bili su društvo za prvu polovinu jučerašnjeg dana. I konobar iz Mille Fiorija je zapamtio ko je koji čaj pio prošli put. O_o A i Poov Gavran je prilično nabudžio atmosferu. Ne znam čija beše interpretacija. Pitaću sledeći put.

Robert stiže oko četiri. Hladna Nes kafa. Pokušaj fotosešna. Kod mene na brzu reorganizaciju rančeva pa trkom (taksijem, to jest) na autobusku stanicu. Čekati voz u 18:10 je bilo krajnje iluzorno. Kasnili smo i bez toga. Niš ekspres ne daje studentske popuste, a, u poslednje vreme, samo na tog prevoznika i nalećem. Čist put do Beograda. U Beogradu, od Gazele - pokolj. Vladica nam takođe sprema jedan jer bleji ispred Arene već predugo. Maja pizdi. Trebalo je da im dostavim karte ranije, jbg. Kao, mislio sam da će sve ispasti OK. Zapravo se uvek raspradne. Robertovu viziju opuštenog dolaska pretvaram u jurnjavu za davno probijenim i nadasve imaginarnim vremenskim rokovima. Sendviči, 601. Ključevi u džepu i metal-detektor. 

Ma koliko mi je prijalo sedenje (jer sam ovih dana preumoran), i uprkos činjenici da smo imali sedišta na najfensijoj mogućoj tribini, prilično visokoj i sa pogledom pravo na stejdž, moja namera o idiličnom (preidealizovanom?) odlasku na Green Fest dok smo i Robert i ja još uvek tu... raspala se kada mi je dotični saopštio da ima nenormalni strah od visine. Ok. Kao da mi nije bio dovoljan trip da ga cimam tokom prezauzetog mu perioda... Skenjaža. Režim i pokušaj komunikacije prerasta u dernjavu. Dobro je što to nije bilo mnogo očigledno, kako je muzika bila dovoljno glasna.

Raveonettes su bili dobri. Odlični. Publike malo. Mislim da sam ja bio jedini koji ih je slušao pre ovoga. Jbg. Maja i Robert počinju da pričaju o filmu i pozorištu. Krasno. Ostavljam ih i odlazim da gnječim Vladicu, dok se oduševljavamo plejlistom koja popunjava prazninu do sledećeg nastupa. Stiže nagomilani bedak lagano. Dolazi devojka i obaveštava nas da će naše tribine zatvoriti i da pređemo na donji nivo. Ok, makar nešto. Robert je iznenađujuće dobro raspoložen i ne mogu da ga ne mrzim zbog toga. Tuborg. Cigareta. Sajpres Hil. Opšti smor. Uzavrela atmosfera, nas četvoro u ulozi komentarišućih posmatrača - poput onih matoraca u Mapetovcima. Znali smo samo dve pesme. Ne kapiram lajnap. Nije na meni da ga shvatim, očigledno. I zanimljive egzibicije publike koja je došla zbog Sajpresa (uz sav rispekt, that simply ain't my cup of tea) postaju dosadne. Napolje. Stepenice. Pretoplo. Srećem koleginicu. Dobila karte, kaže, delili ih šakom i kapom. Da, očekivao sam to... Kao kada su prošlog juna Kajzeri strpani u Arenu, koja, ako se ne varam, prima 30 000 ljudi, a prodato je smešno malo karata. Heh. Da, zato su valjda i zatvarali gornje tribine. Ovako je bilo vizualno više ljudi. Correct me if I'm wrong.

Maja traži kakav odevni predmet. Iz ranca vadim prastaru sivu majicu sa Duškom Dugouškom, ponetu za eventualno spavanje. Ne, nisam znao da je to ta majica, mislio sam da sam poneo neku uljudniju. Kada ju je obukla, bila je to početna i preko potrebna doza rofla.

Ferdinandi.

Ja nikad nisam slušao Ferdinande. Ne intenzivno. Kada su iskrsle karte, palo mi je na pamet da ih Robert voli. Ne bih ni išao da mi on nije pao na pamet. Reče kasnije da ni on ne bi išao da nije bilo mene. Oh well. 

Da je svirka počela drugačije, i imala bi i nemala efekta, ali... Michael i Come On Home. Dve omiljene mi njihove pesme. Ajme. Ostao sam prilično skakutav do samog kraja. I prijatno iznenađen.

U određenom trenutku sam se setio i da sam imao sve njihove tekstove u Kristofu, pa je čerečenje glasnih mi žica postalo još lakše. A i nove pesme koje sviraše - dosta dobro mi se primiše u uhu. Ka' će novi album? Želim.

Zašto je Robertu omiljena This Fire, ne znam. 

Iako originalno htedoh da budem kučka, te nestanem i uputim se ka rezidenciji mi beogradskoj na kunt, što bi Robert verovatno pozdravio prekidom svake komunikacije zanavek (eh, obično tako delujem na ljude... i da, znam da bi ovo bilo detinjasto), Ferdinandi me podigoše i više nego dovoljno.

Vođa nekih navijača odnekud, u potrazi za prijateljima mu, reklo bi se, pohapšenim or so (nije da sam slušao), bio je i u potrazi za telefonom pošto se njegovom desilo štogod. Imam sreću da je moj Kristof kodiran samo za Određenu Mrežu, pa sam se elegantno izvukao. Vladica se morala oprostiti od svojih nesačuvanih poruka, ali telefon nije prepoznao karticu. Tek Robertov jeste. U nedogled postavljano pitanje zašto je Robertov telefon na mađarskom (logike li??!) i mnogo nebitnih priča, te dva kolektivna pokušaja bega, i to je prošlo. Majina kosa. Taksi. Ok. Gde sad? Okolo. Nadvožnjak pa blok 22. Pričam kratku istoriju NBG-a i vodim kroz omiljena mi mesta i budžake. Robert valjda sluša, mada se uglavnom opterećuje razlozima mog višečasovnog downa koje ja ne želim navoditi. Jednostavno čekam da se nakupi. Kad eksplodira, eksplodiralo je.

Kej. Robert mi ruši odbrambene mehanizme. Do trenutka postovanja ovoga, već su pomahnitali. Gradim zidove čak i prema sebi samom. Nebitno sad. Pljeskavica u pola četiri ujutru. Voz. Zanimljivi razgovori saputnika iz vagona. Drugom prilikom. x) Taksi. Osećam se nekako lakše. Nekoliko sati kasnije, i naspavano.

Padoh etiku. He, znao sam to. Previše ljudi i previše poruka. I mahniti pozivi. Vezano nevezani. Kupovina. 300 grama Fornettija - šunkasir i piletina s pečurkama. Multivita. Trebaće. Jelou keb. Napolitanke. Cigarete. Ok, zalihe će potrajati do jutra,

Tuborgova promoterka i simšpatični pokloni, ali jbg, treba prijaviti ispite sutra.

Relativno važna rasplinuta poruka posle šest pokušaja slanja ne stiže cela.

Gasim Kristofa. Dosta je bilo.

Prevlačim Ferdinande na listu. Idem da sagradim još koji zid.