Negde duboko u svakome od nas krije se po Keri Bredšo.

Sigurno ste makar jednom uhvatili sebe kako meditirate o svom emotivnom životu, gde su doživljaji vama bliskih ljudi zanimljive epizode, saveti se dele šakom i kapom, a sve u cilju pokušaja utvrđivanja univerzalnih zakontosti po kojima veze (ne) funkcionišu. Rituali sparivanja, njihovi algoritmi i uputstva za (zlo)upotrebu.

I ne verujem vam da, ako ste gledali "Seks i grad", makar jednom niste pozavideli Keri - poznaje dobar seks i ne boji se da pita, tvrdi da nema pojma o čemu piše, ali to joj je ipak sasvim dovoljno za cipele i sve ostalo što život u Njujorku čini neodoljivim kakav i jeste.

* * *

Kada je vreme za "Volim te"?

Uvek je prerano. Ne govorim takve stvari obično. Imao sam i zanimljive pokušaje  veza sa ljudima koje nikada nisam smogao snage da kiss back.

Neko mi je jednom rekao: "Moja formula je - napraviti budalu od sebe. Ja svima bez problema govorim Volim te. Pre no što se išta i desi. Ako postoji feedback, dobiću ga. Ako ne, osoba kojoj to kažem dobiće dozu samopouzdanja. Niko ništa ne gubi."

Ne znam koliko je ovo delotvorno. Nisam se zadržao dovoljno drugo. Ja bih se (kao što se i jesam) preplašio da mi neko nakon malo flerta kaže nešto toliko veliko. A i ne mogu zamisliti sebe da idem okolo i volim svakoga sa kim sam imao a flint. Emotivno retardirano.

* * * 

Znate osećaj kada se subota samouništi? Kada voz kasni preko pola sata, kada morate da doplatite i promenite vagon... I onda - Pančevo. Parastos. "I svi znaju mene, a ja ne znam nikoga." Soba ljudi sa kukovima koji će vladati svemirom. Osećaj koji se javlja kada ne jedete tri dana, a onda vas puste na mesto sa besplatnim alkoholom. Kada mezite, a hrana toliko dugo nije ulazila u vaš sistem da ni ne zna šta treba da radi unutra. 

Četvrti zid. Telefon. Skoro dva meseca - egzotično je dugo. Preduga, rasplinuta poruka završena sa: "Volim te jbt. I imam zanimljiv snimak tranžiranja ljudskih leševa. Ova dva nisu povezana." Romantičnije nije moglo.

Uprkos očekivanju, odgovor na ovo bilo je nešto u vezi sa ulaznicama na portirnici.

Ok.

Whatevah.

Susret uživo, ipak, izvadio je stvar. Big time. I onemogućio mi da ovaj zapis bude gorak koliko sam želeo. Njaaa. Nisam odustao od radnog naslova, though.

* * *

Poenta? Kad porastem biću Keri Bredšo. Uvek je prerano, ali izuzeci potvrđuju pravila. Poruke su pointless, ali su super način za beg od rodbine. Vreme teče, a opsesivno planiranje me sve više nervira (iako sam do tančina popunio još tri dana u planeru). Kratak je put do emotivne retardiranosti, a strah od odbijanja podređen je strahu od ispale. Strah od vezivanja? Nekom drugom prilikom.