I, Robert je otišao.

Fiksirajući ga na prozoru autobusa koji je kasnio, nazdravio sam polulitarskom Kokakolom koju je ostavio za sobom. U trenutku njegovog ulaska u autobus, počela je kiša. Ili se samo nastavila. Kako god, kišobran je u rancu, a ranac mi ovoga puta nije pravio društvo. Naočare zamazane (ah, tako čistom) kišnicom bile su neupotrebljivije od očiju. Postaću šišmiš kad porastem... ako se to ikada bude desilo. 

Danas je dan za ispraćanja. Olja i Jelena odoše jutros u deset. Robert je, doduše, trebalo da putuje u jedanaest, ali - uspavao se. A od mog poziva je mislio da je budilnik. 

Exit je prošao. Juče i danas - a, po svemu sudeći i sutra, armija ljudi (srećnih što im nije topola pala na glavu) vraća se svojim stvarnim životima. To obično čine vozom, te su u tom prevoznom sredstvu i dalje gužve. Na ulazu u svakodnevnicu čekaju me čaša melanholije i čaša depresije. Verovatno ću ih popiti obe. Da se ne baci.

Raskopane ulice dobijaju barem obrise budućih obličja. Poneki zaostali Exitov štand, i, oko železničke stanice, još uvek izlepljeni oglasi za izdavanje stanova za vreme Exita. Možda je kantina na fakultetu već pojeftinila.

I ako se osećam čudno koliko se osećam sada, mogu misliti na šta Robert liči posle Szigeta, gde je separacija od stvarnog života još silovitija i intenzivnija...

Exit? Eh... Manje turbulencije drugog dana. Bellrays, Horkestar, Nightwish, Corpse Bride, Paul Weller, Primal Scream, Juliette and the Licks, Lollobrigide <3, etc, opet propuštena Eva Braun i manji incident sa inače mi niskim pritiskom, pod alkoholom i izgladnjivanjem, eh... Gubljenje, pevanje, topla voda, pola piva i manjak kusura... Najvažnije, uspeo sam da ne planiram opsesivno svaki dan, Olja mi je promenila default jezik na Nićiforu, napokon završismo Pushing Daisies i...

i tako...

Dvadeset dana bez Roberta. Strašno. Dvadeset dana u Smederevu? Još strašnije. Pošto sam već izmuzao dvadesetodnevno gostoprimstvo od beogradskog mi roditelja, red je da pohodim i drugu polovinu tog propalog braka za koji se tripujem da je počeo  prijateljstvom sa beneficijama... Planovi? Ne znam. Neki ljudi, neka mesta. Fizijatar, šišanje, promena boje kose (nakon pauze od godinu i po), čitanje, piskaranje, seminarski, barem jedan od ispita i nekakav esej za Mons, dobro će mi doći taj honorar... Zvuči mnogo? Zapravo nije.

Pokušaću da čitam u vozu.

Nikad to nisam probao. Verovali ili ne.

Srđan se javlja. Reče nedavno, dok overavasmo KFC - veze na daljinu kod njega ne bi uspele, jer je njemu toliko potrebno da ga neko voli da uopšte nema poverenja u sebe, što se vernosti tiče. Ok, ne shvatam to. I Da li me nemogućnost razumevanja toga čini frigidnim, ili njega čini kurvom? O_o

Alimentacija još nije legla. U novčaniku imam 100 dinara. Ne znam za šta mogu da zatrebaju. Onda, imam pljuge. I upaljač. Kod Roberta mi ostalo pivo, ali pokupiću ga u avgustu. Ili kad god. Treba da izbacim smeće iz sobe. Da se spakujem. Da zamenim muziku u telefonu. A ostavio bih sve i odspavao, samo da me ne bole leđa od ovog kreveta... 

Nikola će, nadajmo se, svratiti do Srbije u septembru. Ovoga puta, moram se potruditi da budem u manje lošem tripu - prošli put kad je dolazio iz Grčke, bio sam konstantno pijan, između selidbi, suđenja, besparice, i ne baš malih količina alkohola... Veli, još 24 dana do aktiviranja Velikoh Hadronskog Sudarača. Simuliraće uslove kakvi vladaše nekoliko milisekundi nakon Velikog praska. Moguće nuspojave? Crne rupe, nepoznata nam materija i još trista čuda. Okej. Ako je verovatnoća veća od nule, da li to znači da je prevelika? Ulozi su prilično visoki. Dobro, očekujmo smak sveta. Utešno je što će to možda značiti da će se, u idealnom slučaju, ovo dosadno leto završiti ranije.

Lepo vreme napolju. Zaista to mislim.