Mnogima draga SUFF-ovka Andža, jedan od krivaca za moj dolazak u Novi Sad (so, let's hate tha bitch), jednom je na svom komadiću weba pribeležila nešto što se zvalo "Nemojte gledati Velikog brata - čitajte tuđe profile". Šetajući se, elem, sa profila na profil, na sveprisutnom Majspejsu, lako uhvativši hronologiju, bila je svedok svakojakih svetki i peripetija koje kulminiraše čak i glamuroznim raskidom. Da, čitajući tih Andžinih nekoliko redova, razmišljao sam koliko je lame tek tako, nezaštićeno i bez razmišljanja, prosipati svoju intimu naočigled prevelikog broja potencijalnih posmatrača.

Dobro, i ja prosipam delove sebe tu i tamo, ali kontrolisano, i zna se gde postoje granice.

I onda, u trenucima dokolice, baš pre neki dan, krenem ja bazati po ono malo prostranstva Interneta što Opera Mini donosi na naše mobilne uređaje.

Odem na Jedan Blog. Ni po čemu, zapravo, poseban, sem što to beše blog Jedne Osobe. Praznog hoda u komadu bilo je sasvim dovoljno za bistriti ga natenane. Nikako da nađem vremena do tada.

O, pretpostavljao sam da ima i mene negde u tim redovima. Ali... ne toliko. I ne u toliko lošem kontekstu.

No, nije bilo ničega što nisam znao. Uglavnom. Osim nekoliko vrlo zajedljivih komentara koji mi i dalje gamižu po psihi u potrazi što za opravdanjem, što za oproštajem. Neće ih dobiti. Ne u ovomživotu.

Ipak, zašto sam ozbiljnost i razmere poznatih problema morao da saznam baš na taj način? 

Daleko od toga da nismo razgovarali o njima kako dešavahu se... Ono što nisam shvatao je da su neki od njih, zapravo, bili veliki koliko su, zapravo, bili. (Zašto je uživo nemoguće dobiti takvu informaciju)?

I preko toga bih prešao ali... ako se ne varam, neki od tih postova su kačeni i nakon što bi smo problem razrešili. Ili "razrešili". Frustrating.

Even more frustrating behu momenti u maniru "evo, on sedi pored mene, ali ne razume ni reč maternjeg mi jezika pa mogu da pišem šta hoću". :P

A ja mislio da sam ja taj koji izbegava da govori o problemima - uz geslo da će nestati ako budu ignorisani dovoljno dugo.

I, po prvi put, shvatam da nas Internet... otuđuje.

Šta se desilo sa razgovorom?

Zašto je lakše saznati šta voljena osoba zaista misli - čitanjem njenog bloga umesto kafom i cigaretom?

I da li su stvari pisane u afektu negativnije od stvarnosti, ili zapravo i jesu stvarnost, sirova i nezašećerena?

For God's sake.