“Zanimljivo štivo, rekao bih.”, rekao je prvo što mu je palo na pamet Petar. 
Satima je posmatrao devojku koja je ležala na svom tirkiznom peškiru tik uz njegov.
Nikako nije uspevao da skupi hrabrost i započne konverzaciju sa njom.
Činila mu se prvo kao sasvim obična devojka koja čita knjigu i kojoj će lakop prići. Ona to i jeste ali sati neodlučnosti su ga paralizovali. 
Pre ove rečenice, kojom joj se obratio, pokušavao je uhvatiti njen pogled ne bi li je ponudio nečim. 
Mislio je: “Samo kada bi pogledala ka meni pa ponudio bih ju je sveže isceđenim sokom pomorandže ili zajedničkim odplivavanjem do druge strane obale ili možda bih joj ponudio da sve to zajebemo, odemo u moju hotelsku sobu i ne izadjemo odande svih preostalih 14 dana mog odmora. Da, to bi bilo najbolje ali ona ne podiže pogled sa knjige sem kada joj pridje prodavačica krofni. Jede te krofne non-stop.”.

“Ne racume, ja ne odavde.”, rekla je lomeći svoj jezik.
“Ni ja nisam odavde. U stvari, jesam! Nekada sam bio odavde ali više nisam. Duga je to priča, ne bi shvatila.”, mučio se već Petar.
Ona se samo nasmejala i klimnula glavom. 
Jasno mu je bilo da ga nije razumela niti jednu reč ali je nastavio da priča.
“Moj đed Miro, da ti objasnim, e, on je odavde, razumeš?! On i moja baba Anka su izrodili mog strica, moju tetku i mog ćaleta, pardon oca, ne razumeš ti šta je ćale, jel da? E vidis, moj đed i nije bio uzor familije. Voleo se kockati, popiti, živeti i sve što ide uz to. Moja baba je popizdela jednog dana i oterala ga iz kuće sve sa Ginom, ženom koju je doveo jedne noći u njihovu kući a koja je u kući i ostala godinu, dve.
Gina je rodila Jeftu, mog stica ali iz drugog braka moga đeda Mira. Kao, postrica, kako bih ti rekao. 
Moj ćale se preselio gore. Tamo je i sada. U stvari, ja sam tamo sada, on je umro ima dve godine. Siroma čovek, uvek me to rastuži. 
Umrli su mi i tetka i stric i postric. Majku nisam ni upoznao. Kazu da je bila rospija pa ju je ćale izbacio iz kuće. Ona je pokušala da me povede sa sobom ali nas je onda ćale pronašao, podneo tužbu sudu, tamo ju je ocrnio, rekao da je pijandura i da nije sposobna da se brine o meni pa je sud mene dodelio njemu. Ja sam bio klinac bilo mi je svejedno. 
A ti? Imaš li nekoga?”, pitao je Petar a onda srknuo sok kroz slamčicu.
“Me... Sara, my name is Sara. I’m from Cesh Republik. My english is not so good.”, rekla je potpuno ravnodušno. 

“Ne razumeš, a? Težak je ovaj naš jezik, razumem. Ho’š sook?”, pitao je Petar nudeći plastičnu čašu čehinji.
“No, thanks. Do you smoke weed?”, pitala je.
“No, thanks? Što ne’š sok? Vina, nemam vina. Odakle mi. Imam sook. Dobar je sook. Ja sam ga cedio jutros. Koji ti je, neću da te otrujem.”, čudio se Petar.
“You don’t have any weed? Ok I do! Don’t be nervouse.”, rekla je čehinja i počela da rola.
“Nisam ja nervozan nego ti ne’š sook. A dobar je ovaj sook”, čudio se Petar.

Čehinja je zapalila spravu. Izbacila prvi dim iz svojih pluća protežući se a onda je zatvorenih očiju rekla: “Fucking sook!”.