Dragan Mance

SEPTEMBAR 85’,
Tek sam napunio 11 godina, drugi dan skole.
Presao sam od uciteljice kod razrednog, iz cetvrtog u peti. 11 pre podne, u kupatilu sam, spremam se za popodnevnu smenu. Zvoni telefon. Mama se javlja. Nakon par minuta ulazim u sobu. Mama sedi na mom krevetu, oci joj pune suza. Gledam u nju, vidim da nesto nije u redu. Okrenuta je ka zidu iznad kreveta, gleda u postere. Ceo zid nase jedine sobe (tada smo, u 30 m2 sestra i ja ziveli sa roditeljima) je crno beli. Poster do postera, slike, zastavice, salovi, a u sredini umesto ikone Mance na kolenima. Mama me pogleda, hoce nesto da mi kaze, ali nema snage. Prekidam muklu tisinu i pitam ko je zvao malopre dok sam bio u kupatilu. Uspela je da se sabere i kaze: “Zvao je tata sa posla… javili su na radiju da je poginuo Dragan Mance”!
Dizem glavu ka zidu. Gledam ga na kolenima, sklapam oci i ponovo ih otvaram, sve mi je zamagljeno, suze liju … Mama me tesi, ali dzabe. Okrenula je skolu i javila razrednom i direktoru da necu doci u skolu. Kada su je pitali koji je razlog mog izostanka, jednostavno je rekla : “Boze ljudi, pa poginuo je Mance!”<br>U cetvrtak sam se od glave do pete obukao u najdraze boje i krenuo u skolu. Plakao sam i dalje. Svi drugari su me tesili. Razredni, inace Hercegovac, navijac Veleza, zagrlio me je i rekao da mogu da idem kuci i da ne dolazim u skolu pre ponedeljka. Ostao sam, jer mi je mnogo lakse bilo u drustvu, nego da po ceo dan sedim sam u sobi pored postera. Na casu geografije, videvsi me uplakanog nastavnica mi je prisla i izjavila saucesce. Usput me je pitala sta mi je bio pokojni Mance. – “ IDOL “ , odgovorio sam iz prve. I dalje ne mogu da verujem da mi je Mance toliko znacio, ali evo i danas, 15 godina kasnije, trebala su mi puna dva sata da napisem ovih nekoliko redova, jer mi suze nisu dozvolile da to ucinim brze.
Igor Todorovic

-Tekst je preuzet iz jednog navijackog casopisa.

Ja licno sam tad imao 4 godine. Mancea i tog 3. septembra se secam kroz maglu...secam se da je cale bio tuzan (verovatno je i plakao, ali ja to nisam video)  i da je u kuci bilo tiho...Par dana kasnije cale je uramio Manceov poster i isecke iz novina, kao i slike sa sahrane,sve je to posle stajalo u mojoj sobi sa slikom Draganovog spomenika koju sam drzao iznad glave.

I danas, posle 23 godine...LEGENDA ZIVI