Saturday, April 28, 2007

Frodo je....

lezao na ivici livade i razmisljao kako tamo kuci, u  Hobitonu, livade nemaju ivice. To mu je delovalo potpuno blesavo. U stvari, sve sto mu se desavalo u poslednje vreme je bilo prilicno blesavo. Sve to sa Druzinom prstena, putovanjem u Mordor i samim prokletim prstenom. Frodo je imao utisak da su mu ostali clanovi Druzine uvalili da nosi prsten jer su smatrali da ce Sauronove sluge napasti prvo nosioca prstena. On nije zeleo prsten, niti je ikada zeleo da napusti kucu. Nije zeleo da svet dodje u njegov mali, oslobodjen ivica, okruzen sumom i savrseno usamljeni Hobiton. Mrzeo je globalizaciju. Mrzeo je vilenjake koji su doneli restorane sa svojom makrobiotickom hranom, mrzeo je patuljke koji su okupirali sve taverne svojim novokomponovanim muzickim pravcem  a mrzeo je i zmajeve koji su izazvali hiperinflaciju ogromnim kolicinama zlata koje su dovukli sa sobom. ''Kakva gomila gnjavatora.'', pomisli Frodo. Pri tome je mislio na one koji su mu zagadili Hobiton. ''Moramo se drzati zajedno.'', govorili su ovi. Naravno, nije ih slusao, i koristio je svaku priliku da smugne i uziva u jedinoj stvari koju je globalizacija donela a koja mu se svidela – u mirisljavim cigaretama koje su ljudi pravili. Lezao je na livadi, uzivao u cigareti i mutno razmisljao o ivicama, o devojkama koje su tamo kuci, kao i o tome kako je Mordor ogavan kraj za posetiti. Zanet nije ni primetio da mu se priblizava ork. Od trenutka kada je spazio orka  jedino je stigao da pomisli: ''A, u kurac!''.