Rusija protiv Sorokina

Za njega vele da je najveći savremeni ruski pisac, postmoderni naslednik Gogolja, čije pero bolno i nadahnuto secira tkivo sovjetskog i postsovjetkog društvo, igrajući se sa žanrovima, intertekstualnošću, podsmevajući se stereotipima o velikoj i moćnoj državi i snažnim i velikim vođama. Sorokin je sa jedne strane tipični ruski pisac, iznikao iz velike književne tradicije, ali je istovremeno potpuno nekompatibilan sa današnjom ruskom totalitarno-tajkunskom stvarnošću. Sorokin u Rusiji je kao motor “Poršea” u “Spačeku”! Neprijatelji Sorokina, zajedno sa književnicima Paljevinom i Jerofejevim, nazivaju "trokomponentnom kolonjskom vodom na koju smrdi cela savremena ruska književnost".

Negde 2002. godine, Sorokina je tzv. ruska patriotska (čitaj: profašistička) omladina, koja kleči pred Putinovom ličnošću, optužila za širenje pornografije. Sorokinu, iako je znao kako prolaze Putinovi neprijatelji, to godi, jer je prodaja njegovih dela uvišestručena, a i, kako veli, obožava pretnje i ucene. “Omladini” dakako nije smetala pornografija, već to ko su akteri pornografskih scena. A u pitanju je bila scena iz Sorokinovog romana “Plavo salo” – homoseksualni odnos između bivših lidera Sovjetskog Saveza Jozefa Staljina i Nikite Hruščova. Interesantno je da su ljubitelji Putina – isti onaj neemancipovani sloj i moralni i intelektualni talog koji je obožavao Staljina!
Pisac Sorokin je odgovorio na napade putinista: “Pornografija je konkretan žanr. Njen glavni cilj je da izazove erekciju čitalaca. Ja taj cilj nisam imao. Ako, na primer, kod nekoga čitanje Mopasana, Jerofejeva ili mojih knjiga, izaziva erekciju, to je njegov lični problem. Ali to ne znači da su te knjige pornografske". Da li se zaista neko pali na Staljina? Očigledno da da. Inače, u ovom potpuno blesavom romanu, u kojem je vreme stalo, i sadašnjost i prošlost su se našle u “pornografskom zagrljaju”, pored Hruščova i Staljina, svoje mesto su našli i sledeći junaci: Hitler, Ana Ahmatova, Josif Brodski, Nabokov, Pasternak, Čehov, Tolstoj i Dostojevski. Izaberite nekog od njih za vaše pornografske snove!

Osim “Plavog sala”, ako ga preživite, treba svakako da pročitate Sorokinov “Dan opričnika”, koji je takođe preveden na naš jezik. U pitanju je “smešna knjiga o strašnim stvarima” – kakva je urednička definicija romana. Ta se definicija doduše verovatno može primeniti i na sve druge Sorokinove knjige.

“Dan opričnika” je dobio naziv po tajnoj službi Ivana Groznog koja je u svoje doba lutala po Rusiji i vršila, što bi rek’o drug Njegoš, “istragu” izdajnika. “Sadašnji” opričnici (roman je smešten u 2028. godinu) voze se u mercedesima i koriste računare, ali od svojih mentalnih predaka nisu daleko odmakli. U zemlji Velikog brata, gde se sve vrti oko nafte i gasa i lojalnosti tiraninu, prepoznajemo savremenu Rusiju i gorko joj se smejemo, pogotovo zbog toga što znamo kako se ona u ovim našim krajevima doživljava.

I potom, za književne sladokusce koji ne beže od literarnih eksperimenata, tu je sjajna knjiga, “Trideseta Marinina ljubav”. Ovaj roman je verovatno najbolji primer kako se “oficijelna umetnost”, bila ona socrealistička ili nacionalromantičarska ili na drugi način državotvorna, može dovesti do apsurda, i to na umetnički relevantan način. Dovođenje do apsurda ili tzv. šizoanaliza nisu sami sebi svrha, eksperiment radi eksperimenta, već sjajan način da se stvori novo umetničko delo. Sorokin u ovom romanu dekonstruiše žanrove i stilove sovjetske književnosti, ali i veliku “nacionalnu književnost”, koja je zahvaljujući epigonima postala sklop izlizanih matrica idiotizacije društva (nešto slično kao što naši pesnici dozlaboga zloupotrebljavaju “krstove časne” i “Kosova ravna”). Roman ”Trideseta Marinina ljubav” pisan je u duhu soc-realizma, i pokazuje nemoć glavne junakinje da se odupre mulju kolektivne (ne)svesti.

Ja bih recimo za Sorokinova dela čekao u redu ispred knjižare!