(Virgin/EMI)

Uroš Milovanović

Massive Attack svakako nije u klasičnom smislu najmuzikalniji sastav niti bend koji u standardnoj formi odgovara pomenutoj kategorizaciji. Istini za volju ipak su jedan od onih čiji je doprinos drugačijem poimanju funkcionisanja rock sastava evidentan. Namećući psihodeličnu elektroniku i eksperiment kao svoju formu a mutirane dub ritmove kao svoj izraz MA su tokom devedesetih prošlog veka, sa nekonilicinom srodnih bendova, ponovo ukazali prstom na Britaniju odnosno Bristol kao epicenter progresivnog “lenjog” zvuka, “masnih” basova, neobično “izlomljenih” ritmova i “snenih” vokala.

Valjalo bi zanemariti silom prilika nametnutu žanrovsku odrednicu (trip hop) u koju su smešteni. Ono što su kroz svoja do sada četiri objavljena albuma postigli jeste muzički ambijent koji se jedino i samo može nazvati - Massive Attack. Sve ovo izrečeno je prilično hladne glave, imajući u vidu da je reč o sastavu čiji rad apsolutno poštujem a dela… pa onako, od ploče do ploče, izuzimajući esencijalna izdanja sa početka karijere. Massive su bez svake sumnje napravili masivnu progresiju razrađujući, posle svega, svoje najuboitije oružije - melanholiju i apokaliptičnost. Heligoland je uparvo MA album kakav se očekuje. Izutetno definisan, znalački doteran, utegnut a u isto vreme ispresecan britkim rimama i teskobnim temama koje više nisu tabu ali iz pera ovog sastava njihova dimenzija biva još uvek daleka i neshvaćena.

Iako su na ploči radili veoma dugo, Daddy G, 3D i producent Neil Davidge odbacili su dobar deo materijala koji je snimljen od poslednjeg studijskog albuma 100th Window (2002.). Reklo bi se temeljan rad na ploči Heligoland (nazvan po Nemačkom arhipelagu), rezultirao je neobičnom odlukom: odlaganjem objavljivanja, izlaskom EP-a i odlaskom benda na turneju sa novim materijalom tri meseca pre njegovog izlaska. Bio sam među srećnicima koji su prisustvovali njihovom zagrebačkom koncertu novembra prošle godine. Zatečen, zbunjen i očaran nastupom koji je opasno dobro podcrtao kvalitete budućeg albuma i jednom zauvek objasnio da MA psolutno treba da izbegavaju festivale i sviraju isključivo pred svojom publikom.

Podgrejana jeza i znatiželja apsolutno je opravdna pojavom petog albuma za bristolske down beat heroje. Počevši sa višeslojnom, ritmički nedefinisanom pesmom Pray for Rain čijoj neobičnosti doprinosi vokal Tundea Adebimpea (TV On The Radio), album biva nastavljen glitchovanom Babel (sa Martinom Topley-Bird). Središnji deo ploče obiluje na neki način očekivanim MA preokretima, prilično svedenijim sinematičnim transformacijima  a potom više nego do sada bogatijim “tehnoidnim” ritmom i produkcijom.

Girl I Love You (sa nezvanično trećim članom benda, čuvenim Horace Andyem) u potpunosti podržava takvu tvrdnju što se nastavlja kroz temu Psyche. Paradise Circus (sa Hope Sandoval) i Saturday Come Slow (sa Damonom ‘Gorilazz’ Albarnom) imaju nekoliko za MA začudnih produkcijskih rešenja kojima očigledno doprinosi odabir pevača u pomenutim pesmama. Ipak teme koje izvodi 3D Rush Minute a naročito Atlas Air sa fenomenalnim orjentalnim vinjetama, jedva primetnim ubrzavanjima i usporavanjima ostaju najupečatljivije. Ne samo zbog prepoznatljivog MA glasa i paranočnih tekstova već više zbog toga što upravo ističu najrevolucionarnije sa albuma Blue Lines, najmelodičnije sa Protection i najbolesnije sa Mezzanine.

Kao svakom talasu i onom predvođenim Massive Attack-om mnogi su prognozirali kataklizmičnu budućnost kakva je i njihova muzika bila. Lomeći koplja recimo sa tada podjednako dominantnim i daleko prijemčivijim brit popom, “tamna supstanca” trip hopa nadživela je mnoge potom. Njegovog se obrisa, uticaja, a po najviše naziva danas više niko ne stidi. Napokon, izgleda da to važi i za same tvorce.