Reports

Powerpop!? Pocinjem da se preslišavam, šta je to Powerpop? Sinoć sam došao
u Route 66 spreman da cujem ono što sam slušao godinama (Charlie B) i ono što
nikada nisam cuo (Alfapop), bar ne uživo. I dobio sam sve na šta sam bio spreman
plus dodatatnu dozu žestokog nastupa oba benda koju cu dugo pamtiti.
Alfapop, bend koji je relativno nov na našoj muzičkoj sceni uživo zvuči odlično.
Precizne deonice svih članova benda i Jovanin glas koji nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Repertoar raznovrstan, od autorskih numera do cover-a, od pop-a do
rock-a a sve začinjeno odličnom reakcijom publike na svaku pesmu.
Nakon sat vremena veselog djuskanja sa Alfapop-om na scenu izlaze Charlie B.
A Čarli Bi više nisu Čarli Bi, od danas su za mene Čarli Buuum. Kakav je to gruv bio,
već od prve pesme se videlo da će ovo biti najžešći nastup Čarlijevaca koji sam čuo,
a čuo sam ih dosta puta. U pojedinim delovima pesama sam imao utisak da sam na
koncertu nekog stranog hard-rock benda. Posle svega što sam čuo sinoć stekao
sam utisak da se nešto menja, zvuk postaje za nijansu tvrdji što je promena koja mi
se ekstremno svidja. Ne svidja mi se to što je nastup bio poprilično kratak, svega
nekih 10-ak pesama ali dobro, i da su svirali duplo duže ja bih i onda tražio još.
Šta mi se još ne svidja... hm, pa dragi domaćini pogušili ste nas sve sa onim
dim-mašinama. Zar je moguće da niko nije primetio da je u nekoliko navrata napolju
stajao veliki broj ljudi tražeći kiseonik. Route 66 jeste velik ali nije Arena i nije stadion
i mislim da nije normalno se sat vremena bez prestanka ne isključuje ono čudo što
šišti i guši.
Evo na kraju i nekoliko dimnih fotki :)

Roblja Čorba. Beogradska Arena. 30 godina sa nama. Koncert koji smo svi sa nestrpljenjem čekali. Čekao sam par drugova pa nisam ulazio ranije. 21 čas, a ja se nalazim ispred Arene. Čekamo u redu, nas par hiljada na severnom ulazu. Vreme koje piše na ulaznici je iza nas. Polako me hvata nervoza jer obezbeđenje nam ne dozvoljava da uđemo. 

Najizad smo se progurali i upspeli ući. Nalazimo svoja mesta i sa nestrpljenjem očekujemo početak. Nismo dugo čekali. Oko 21:30 sastav Riblje Čorbe je izasao na binu. Koncert započinje numerom "Ravnodušan prema plaču". Sve je izgledalo fenomenalno. Publika, koja je bila fenomenalna oduzimala je reč Bori, i pevala umesto njega. Ljubav je u Areni, oko 40 hiljada ruku prate najveće hitove. 

Da bi nam dokazao da nije ostareo, Bora nam je doveo striptizete, koje su nam malo bolje dočarale koliko on „voli, voli,voli žene“. Sve je bilo spektakularno. Nalazio sam se na tribinama, ravno gledajući na binu. Nisam bas jasno video Čorbu ali pogled na publiku je bio izvrstan. Pevao sam i posmatrao tu predivnu publiku, publika koja nije mogla doći do daha, koja nakom reči pesama je ostajala bez teksta. Bora se potrudio o doveo je goste. Tu su se nalazili akrobati, plesači, pa čak i jedan mlačni par koji je izvršio ceremoniju zaruka na bini.

Vrhunac večeri. Nestrpljivo čekani hit. Hit koji će se pamtiti i kada muzika ne bude to što treba da bude. 

Ne znam. Nisam siguran ali mislim da nijedan čovjek koji se našao u hali nije ostao ravnodušan. Gluvi su proslušali, nemi su propričali, i svi su zaslepeli. Sve zive duše u tim momentima su zapevali pesmu “Lutka sa naslovne strane”. Svi osim Bore. To je nešto sto se dozivi jednom. Ostao sam zbunjen, i ostatka koncerta se ne sećam. To je bilo previše za mene.

A vi? Gde ste bili?

Već na ulazu u parter sam shvatio da ću biti jedan od najmlađih u publici, bluzeri, rokeri, rođeni 10-ak, 20-ak godina pre mene strpljivo su čekali da budu pretreseni i pušteni u Bg arenu. Upadamo unutra i zaista... sa 37 godina osećam se kao tinejdžer :))) Rokerice sa izvezenim ZZ Top amblemima, marame Harley Davidson oko glave, raznorazni Moto klubovi sa svojim obeležjima ali ne dam se ni ja tako lako! Skidam jaknu maslinasto zelenu i reklamiram svoju majicu, pa nek vide matorci da ima i nas mlađih :P

Ne bih mnogo drvio o koncertu, samo par napomena onima koji su bili na tribinama: Zvuk u parteru je bio odličan, bili smo mokri do gole kože, skakali smo i njihali se, dizali smo ruke gore i pevali a šta ste vi tamo gore radili? Sedeli? Dobro de, niste svi ali većina jeste. I razumem vas, godine su stisle i zato ne obraćajte pažnju na one koji kažu da je koncert bio smor, oni su došli na koncert zato što je sada IN ići u Bg arenu a Vi ste došli da uživate u bluz-rock predstavi ZZ Top-a. U jednom momentu sam poželeo da sam gore na tribinama, da vidim kako je to sedeti gore i kulirati, zapaliti tompus i gledati i slušati bradonje kako praše. Zavidim i ja Vama ali zavidite i Vi meni :)

Za kraj i nekoliko fotki sa koncerta... i još jedna mala napomena: Čuo sam sve pesme koje sam se nadao da ću čuti! Sreća, sreća, radost! :P

Za mene više nema sumnje, koncert koji je Leonard Cohen sinoć održao u Beogradskoj Areni pred oko 10 000 ljudi najbolji je koncert ove sezone! Znao sam da je Cohen ikona i da sigurno i u našoj zemlji ima mnogo poklonika njegove muzike, ali nikako nisam očekivao ovakvu reakciju publike. Obično mi je u zadnje vreme sa koncerata utisak loša publika i onda me nekako bude sramota što se svi zajedno kompletno blamiramo, ovog puta to nije bio slučaj. Očigledno je da je srednja generacija poklonika muzike u našoj zemlji uspela da koliko toliko stekne izvesnu koncertnu kulturu i ceni to što neko konačno dolazi u našu zemlji. Klinci koji na koncerte idu uglavnom ih doživljavaju zdravo za gotovo i ponekad deluju više zainteresovano za šank nego za to što se dešava na bini. Lepo je s vremena na vreme otići na koncert koji je posvećen svojoj osnovoj funkciji - MUZICI. A kakav je ovo koncert bio! Potpuna eksplozija emocija. Preko tri sata koncerta (bis od 40 minuta) tokom kojeg nas je Koen proveo kroz svoju bogatu karijeru i pokazao zašto je legenda sa neizmernim uticajem na generacije muzičara. Ni Koen, ni članovi njegovog odličnog pratećeg benda, nisu krili svoju iznenađenost beogradskom publikom pa nije izostalo ni ubacivanje Beograda u reči pesama ali i posebna zahvalnost publici na kraju koncerta. Atmosfera koncerta je od samog početka bila naelektrisana i čini mi se kao da je publika osećala da pod nekom vrstom prinude sedi na stolicama. Ipak, svi su poskakali posle izvođenja pesme ‘Hallelujah’ i na nogama ispratili koncert do kraja uz burne ovacije. Ovacije nisu prestajale od izlaska Koena na binu. Publika je pratila svaki stih, pesmu, reč, pokret, svaki uzdah, svako klečanje na kolenima. Tokom čitavog koncerta publika nije skrivala svoje oduševljenje, pa su scene spontanih aplauza, dobacivanja i histeričnog vrištanja obeležila koncert. Arena je jednostavno eksplodirala i ne pamtim kada sam bio na sličnom koncertu gde su publika i izvođač pružili svoj maksimum. Iako me dlanovi neopisivo bole od aplaudiranja, iako sam skroz promukao od dranja, ovo je koncert kojeg ću se uvek sećati sa osmehom i biti ponosan što sam Koena makar jednom u životu video uživo, koncert čija će karta stajati uramljena na zidu. Leonard u velikom stilu odlazi u penziju a mislim da ga je naša publika dostojno ispratila čime je zaslužila jedno DVD izdanje ‘Live in Belgrade’. Sinoć sam iz Arene izašao sa osećajem ponosa što smo ugostili Koena i što smo mu pružili koncert koji će mu sigurno ostati u pamćenju. Znam da meni hoće.

Nikola Jovanović © Kontra Magazin 2009 - Kontraweb.net

Prosto je neverovatan podatak da aktuelna Madonnina turneja zarađuje više od predhodne. Imajući u vidu album koji je daleko ispod proseka, teško je poverovati da se iz takve vrste poraza na ovaj način ipak trijumfuje (inkasirajući prošle godine 280 miliona dolara).

Čovek ne zna za šta prvo da se uhvati. Za Madonninu profesionalnu sračunastost, poslovnost, strogost i upornost ili za njenu genijalno projektovanu „slatku i lepljivu“ mašinu za pravljenje para i dizanje dževe.

Činjenica je da je „mala Ciccone-ova“, kako je onomad nazva moj doživotni urednik Slobodan Konjović, jedna i jedina - neprevaziđena. Zvezda koja za svoju popularnost najviše može zahvaliti MTV-u, uz povratnu zahvalvost za globalnu pomamu na video spotove tokom osamdesetih. Rušeći barijere, tabue i zabrane Madonna je bila dežurni krivac za većinu „neprimerenih“ medijskih situacija.

Ako smo krajem šezdesetih imali velike stadionske hard rok gigante koje je socijalni punk talas srušio u tri akorda, onda su osamdesete zahvaljujući ekspanziji satelitskih programa najavile novu masovnu pop-rok histeriju. Live Aid 1985. godine u muzičkom i koncertnom smilsu, nagovestio je dolazak velikih izvođača koji će u samo u narednih pet godina postati neopisivo jaki. Madonna je, recimo, kraj pomenute dekade dočekala boraveći na neponovljivoj Blond Ambition turneji, koja apsolutno ostaje neuporediva sa svim narednim koncertnim istupima. Predstavljala je presek svega što je do tada radila. Najuspešnija demonstracija ludila, provokacije, seksualne i političke slobode, slavlja života i ljubavi. Uz bend izvela je gro svojih hitova u originalnim aranžmanima. Industrijalizacija takvih predstava u međuvremenu učinala je da one više nisu privilegija velikih zvezda. Dokazivanje po pitanju tiraža i količine zarađenog novca više nije preduslov za pokretanje koncertne mašinerije ovih razmera, koju svaki iole tiražniji početnik danas može sebi priuštiti.

Dvadeset godina od Blond Abition-a doživeli smo da vidimo Madonnu u prestonici Srbije. Prošle godine nastupila je u Crnoj Gori, nastup na plaži Jaz bio je prilično razočaravajuć. Čak iako (teškom mukom) izuzmemo torturu prilikom dolaska i napuštanja koncertnog prostora, sam šou delovao je odsutno i distancirano, ne samo u odnosu prema publici već i među samim akterima. Pored činjenice da je pred vama žena kojoj ste se divili dobrim delom svog dosadašnjeg života i fleševa iz prošlosti koji vas tu i tamo puknu, malo toga je ostalo da se pamti.

Pod tim utiskom odlazim, sticajem okolnosti, i na Ušće. Ista meta isto odstojanje, 4-5 metara tik uz pistu. Prinuđen da iz te perspektive slušam Oakenfold-ov strahovito naporan, užasno komercijalan set. Ok, čovek nije došao u klub već je tu da zagreje publiku pred spektakl, što može biti olakšavajuća okolnost za onoliko predvidljiv i sladunjav izbor muzike. Tako ulepljeni bili smo spremni za Sticky & Sweet. Na osnovu budvanskog iskustva, postavljam sebi pitanje da li je zaista bilo neohodno da dva puta u godinu dana prisustvujem jednom te istom smaranju u najavi. Vremena za preispitivanje bilo je na pretek, s obzirom da je šou bez objašnjenja počeo sa sat vremena zakšnjenja. U 22h konačno je krenuo uz Madonnin samouvereni raskrečeni pozdrav sa „M“ trona i naglešeni namig koji je mogao sugerisati da cela stvar, ovog puta, neće do te mere biti razočaravajuća.

Sticky & Sweet poseduje nekoliko celina: prvi se odnosi na raskalašan gangsterski pristup životu; drugi na osamdesete i old school dance/hop ekipu; treći je inspirisan zvucima Balkana naročito rumunskim, ciganskim melosom i četvrti naklonjen rave tj. dance kulturi uz hi-energy finale. Te celine upotpunjene su savršenom koregrafijom, spektakularnim video radovima koji su često u službi slanja poruka vezanih za stanje planete i čovekove s(a)vesti, isticanja religioznih citata, pravljenja paralela između političara-sukoba-ratova-mirotvoraca. Sve to skupa je, u produkcijskom i vizuelnom smilsu, pružilo ugođaj sa kojim se ovde ne srećemo previše često. Pesme zastupljene na ovom delu turneje, bitno se aranžmanima razlikuju od originalnih. Prilagođene su konceptu spektakla, mada je većina zbog tog prilagođavanja pretrpela skandalozne transformacije koje više naginju zamornom eurobeat-u nego progresivnom dance/disco zvuku čiji je Madonna zaštitni znak.

Ipak, posle prvih nekolio minuta biva jasno: nastup na Jazu sa ove distance ostavlja utisak generalne probe programa koji je posle godinu dana vidno sazreo. Ali to je i dalje predstava, namenjena striktnom izvođenju bez mogućnosti bilo kakve improvizacije. Madonna i njena ekipa su se vidno dobro provodili na koncertu u Beogradu. Uoči početka, većinu prisutnih već oko 18h iznenadila je tonska proba kojoj je (neočekivano) prisustvovala zabavljajući se sa zatečenim fanovima. Ako izumemo produkcijske razmere samog šua, Madonnin prvi dolazak u Srbiju upravo će biti zapamćen po tim sitnicama skromnoj ali ipak iskrenoj komunikaciji sa publikom. Zabavu smo tražili i dobili smo je u razmerama vrhunske predstave. Zadovoljenje u smislu kvalitetne svirke, izvođenja, užitka u koncertu u onom izvornom, pravom smislu te reči nikako ne treba tražiti na manifestacijama poput ove. Mada, kako je mudro konstatovao moj prijatelj, valjalo bi pametno odabarti kojoj turneji tzv. pop ikaona ubuduće prisustvovati. Ne uvek, ne svuda i ne po svaku cenu.

Sticky & Sweet Tour 2009 Belgrade:

"The Sweet Machine" (Video Introduction) "Candy Shop" "Beat Goes On" "Human Nature" (contains excerpts from "Gimme More") "Vogue" "Die Another Day" (Remix) (Video Interlude) "Into the Groove" "Holiday" (contains elements of "Celebration" and "Everybody", with excerpts from "Jam", "2000 Watts", "Billie Jean", "Another Part of Me" and "Wanna Be Startin' Somethin'" – Tribute to the Michael Jackson) "Dress You Up" (contains elements of "My Sharona" and excerpts from "God Save the Queen and "Mickey") "She's Not Me" "Music" "Rain" (Remix) (Video Interlude) (contains elements of "Here Comes the Rain Again" by Eurythmics) "Devil Wouldn't Recognize You" "Spanish Lesson" "Miles Away" "La Isla Bonita" (contains excerpts from "Lela Pala Tute") "Doli Doli" (Kolpakov Trio solo) "You Must Love Me" "Get Stupid" (Video Interlude) "4 Minutes" "Like a Prayer" "Frozen" "Ray of Light" "Give It 2 Me"

Četvorica momaka, sa potpuno različitih strana sveta, svaki, tražeći svoje mesto u velikom gradu Njujorku, sreće se pre četiri godine i počinje da vežba u studiju u Bruklinu. Nazvali su se “The Vanguard”, i iako ne vole etikete, obeleženi su kao indi/alternativna rok grupa. Svaki je, sa svojom etničkom pozadinom, doprineo da steknu epitet "mlade grupe u usponu" sajta SPIN, da budu gosti poznatog Mat Pinfilda na najboljoj rok radio stanici 101.9 RXP, i da održe pet svirki na najvećem muzičkom festivalu Amerike SXSW u Ostinu, u Teksasu. Juna, prošle godine, izdali su svoj prvi CD čija je promocija zabeležena u filmu "6 HOURS BEHIND" , Dragane Kanjevac, prikazanom na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu, a bend je svoje premijerno predstavljanje pred srpskom publikom imao na ovogodišnjem Exit festivalu..

Da je život na drugom kraju planete u jednom od najpoznatijih gradova na svetu prilično težak ali u isto vreme i beskrajno fascinantan i obavijen dešavanjima koja se smenjuju svetlosnom brzinom zaključiće svako ko je Njujork video barem na trenutak, međutim, ovoj četvorici mladića uspeva da svaki od tih pojedinačnih trenutaka života grada uhvate i preslikaju u svoje pesme.

Članovi benda daleko od svojih kuća uspeli su da pronađu dom jedni u drugima ali i u muzici koju sviraju, a koja je od samog početka morala da ispuni visoke standarde ako su želeli da budu primećeni u gradu koji obiluje klubovima ali i drugim bendovima koji pokušavaju da dođu do ostvarenja svog američkog sna.

The Vanguard ne pokušavaju da izmisle novi žanr, nemaju nameru da stvaraju pop za 21. vek, njihova muzika je spoj muzičkog iskustva i ličnih afiniteta, dramatična, emotivna i krajnje melodična - ona nudi svakome ponešto. Ne postoji određena formula, nema plana niti utabane staze, samo prikazi svakodnevnog života i emocija sa kojima većina ljudi na pločniku ili nema vremena, ili ne želi da se suoči sa bolom koji ljubav, samoća, izopštenost nose sa sobom, već im okreće leđa, jednostavno rečeno, pop muzika za odrasle.

“The Vanguard” na bini deluju samouvereno i potpuno opušteno, dobrim delom zato što su u prilicu da publici ispričaju svoju priču, svoje probleme i pruže nam uvid u svoj život koji sudeći po pesmama izgleda prilično interesantan za živeti. Svaka numera započinje kao vatromet da bi pri samom kraju krhke note preuzele primat i objasnile nam više o ljudskim emocijama više nego što to ponekad same reči mogu.

Kako se svaka pesma kreće kroz standardne faze i prihvaćene šablone, bend se ne libi da u pojedinim trenucima dodaje ili povlači brojne elektronske momente koji se katkad sudaraju, a katkad grade savršenu harmoniju kako bi prisutnima dočarali kompletnu sliku.
The Vanguard zvuče nepretenciozno, iskreno…..muzički dovoljno interesantno da zavređuju pažnju bez pokušaja da se nametnu kao nosioci žanra, već kao nešto što u sebi sadrži sve najbolje što muzika trenutno može da ponudi.

Nažalost, nastup je isuviše kratak da bi u potpunosti zakoračili ulicama Njujorka, delom zbog toga što bend iza sebe ima svega jedan album (EP), ali prilika da se jedne nedeljne večeri nađemo ispred benda koji ispod zvezda tek počinje da kroji svoju muzičku sudbinu svakako je vredna pomena, ali i sećanja.

Intermezzo ili Apocalyptica? Fince sam slušao pre par godina uživo i oduševio

se a Intermezzo me je sinoć raspametio. Četiri devojke, gudački kvartet i repertoar

o kojem sam mogao samo da maštam: Ljubav(EKV), Riders on the storm(The

Doors), Breaking the Girl(RHCP), Hush(Deep Purple), The time is now(Moloko),

Are you gonna go my way(Lenny Kravitz)... i na bis Englishman in New York(Sting).

15 pesama, 75 minuta predivne muzike, pun srednjoškolski vrt, uživanje kakvo

se samo poželeti može.

Intermezzo:

Milena Rajković - violina

Svetlana Malenović - violina

Aleksandra Damnjanović - viola

Julijana Marković - violončelo

Specijalni gosti:

Teodora Bojović - vokal i klavijature

Igor Vicentić - perkusije

Organizator:

Muzička omladina Novog Sada - Novosadsko muzičko leto 2009

Odakle počinje jedan ovakav tekst? Posle svega, meni se uopšte više ni ne piše. Naravno, čim se tekst pojavio na ovoj adresi, očigledno je da itekako postoji toliko toga da se kaže, a još više toga da se sačuva u trajnim memoarima mladih ljudi iz preko 43 zemlje sveta. Da, svi oni bili su na Exitu, a uskoro će valjda doći i taj pravi EXIT za mlade iz Srbije, jer izgleda da je sudbina htela da na desetogodišnjicu festivala čujemo da ćemo 11. Exit dočekati bez potrebe za nekom tamo vizom. Neverovatno zvuči. Eto prilike da se poneki omladinac otisne i na neki od drugih najvećih evropskih festivala, pa da nam se vrati živ i zdrav kako bismo mogli da uporedimo to iskustvo sa našim Exitom. Ozbiljno, verujem da ćemo svi ponešto nauciti iz toga.

Man’te me sad kao „pi-ara“, hoću da vam pričam kako posle godinu dana nespavanja, prvog festivalskog dana, u četvrtak moram da ustanem u 7 časova ujutro, valja se slikati za televiziju i tako ceo dan. Samo, nije da ja to ne volim inače, nego posebno je gotivno kada to radiš, a tvrđava iza tebe, znaš zašto smo svi tu, prošlo je deset godina... sad mi se baš piše! E to je to, to je ta euforija koju smo svi osetili na ovom delu teksta, a da ništa nije napisano. To je Exit, taj osećaj lucidnosti koja od početka prati ovaj festival. Priča nam baš Ivan Milivojev, direktor festivala kako je dočekao delegaciju organizatora danskog festivala Roskilde kojima nije bilo jasno zašto se toliko cimamo i zašto uopšte radimo toliko komplikovan festival. U fazonu – da li ste ludi? Onako, baš i jesmo i neka smo! Guraj taj maksimum još gore i još, mora svaki put da bude sve bolji festival, to više nije ideja, to je misija. Svim svojim dragim kolegama upravo na ovom sabirnom mestu želim da kažem – niste normalni i hvala vam na tome!

Prepoznao je to i Mark Lowen, reporter BBC News-a, čiji su prilog videle desetine miliona gledalaca širom sveta u kojem on prikazuje Novi Sad i Exit koji naziva „svirkom za slobodu koja oduševljava Evropljane“. Hvala Mark, sada ne žalim što me je ubola pčela kada sam išao da te dočekam, iako sam vrlo „glamurozno“ završio u poljskoj bolnici kod glavne bine zbog alergije na ta predivna mala bića. Ovo je prilika da istaknem kako sam iz prve ruke proverio da imamo super sanitet na festivalu! Desetine lekara i tehničara su mi pomagali, pričali sa mnom, bili maksimalno posvećeni, da bih posle toga bio sasvim spokojan nad desetinama hiljada posetilaca na festivalu. Sve pohvale ljudi, hvaliću vas gde god stignem!

Eto sa BBC-a, preko saniteta, ne mogu a da se ne zahvalim „starijim burazerima“ na festivalu. Da, tako sam ove godine (o, konačno:) doživeo ljude iz obezbeđenja. Bukvalno mi je dirljivo da sam im toliko zahvalan, jer su stvarno bili profesionalni, staloženi, budni, odgovorni, baš kao da imaš starijeg burazera pored sebe zbog kojeg se osecaš bezbedno. Kapa dole, vaš posao nije lak, a ove godine je delovao nikad lakši. Znamo mi da nije bilo lako, a evo neka čuju sad i drugi, našu zahvalnost ste valjda videli na terenu Dance Arene uz pivo odmah posle završetka festivala.

E sad, „pi-ar“ tu hvali sve živo, a nikako da spomene novinare. Pa ne može to tako :) Šta da vam kažem, kad smo mi u istoj „čorbi“ – čitaj: drugi se zezaju, a mi to sve nekako moramo da prenesemo drugima koji nisu tu sa nama. Iskreno, ako ste uspeli da vidite bar trećinu stvari na festivalu, zavidim vam, jer ja nisam. Toliko je toga, toliko dobrih bendova i ljudi, toliko zanimljivih priča za koje nema dovoljno stubičnih milimetara i sekundi. Stotine novinara zaslužile su jedno veliko hvala uz poziv da se vidimo i sledeće godine. Word up!

I konačno da pozdravim i najveće zvezde ovog i svakog Exit festivala, a to si: ti, ti i ti! Posetioci. Vas 190.000 iz blizu 50 zemalja sveta. Bilo vas je iz Britanije, Irske, Holandije, Australije, Slovenije, Hrvatske, BiH, Crne Gore, Makedonije, Bugarske... Bilo je vas koji ste nam došli iz Tajlanda, Južnoafričke republike i Ruande – respect!  Zahvaliću vam se i u ime onih izvođača za koje vi mislite da su najveće zvezde, dok i oni misle da ste to baš vi. Svi oni nama posle pričaju kako nikad nisu videli takvu atmosferu, takvu publiku, pa vi ne verujete da su oni kao početnici pred vama. Jedan Carl Cox posle nikad ranije zabeležene atmosfere na zatvaranju festivala peva soul (aka strani sevdah) u bekstejdžu zagrljen sa Green Velvetom, baš kao da im je prvi nastup u životu, kao deca posle luna parka, vi to ne vidite, ali oni drhte pred vama, oni vas cene. I zato nije prazna reč kada vam kažem – hvala!

I zato više nemam šta dalje da pišem, osim – Exit 2010, peace, love...

Sagor Mešković
Oficijelno sokoćalo Exit festivala :)

Ovo je prva godina na EXITu da je neki od stag-eva dobio ime po nekom od značajnih umetnika. Veoma mi je drago što je prvi Mitar Subotić Suba koji je bio novosadski kompozitor i producent. On je kroz ceo svoj život imao veoma inovativan pristup muzici te stoga uopšte ni ne čudi što je nekadašnji World Music Stage dobio njegovo ime. Unutar tog stage-a u protekle četiri večeri EXITa pored Subinih prijatelja, koji su pretežno nastupili druge večeri festivala. Mogli smo i videti veoma veliki broj mladih umetnika koji na samo sebi svojstven način prilaze muzici isto onako kao što je to i sam Suba činio.

Stage je otvoren tako što je napravljena retrospektiva Subinog stvaralaštva da bi potom nastupili mladi umetnici iz Portugalije sa izuzetkom veoma originalnog sastava Addictive TV iz Velike Britanije.

Drugo veče bilo je posvećeno spajanju Subinih prijatelja iz Brazila i Subinih prijatelja sa prostora bivše Jugoslavije. Tako da je stage otvorio Modern Quartet gde su se kao gosti pri izvođenju pesme "Plava jutra" priključili Subin kum i saradnik, Deze Molnar kao i Subina saradnica na originalnoj verziji te pesme Marina Perazić. Potom je došao red na Subine prijatelje iz Brazila mešu kojima je prva nastupila Katia B koja je svojom pojavom na prvi pogled podsećala na Anu Popović (više svojom pojavom nego načinom sviranja) ali tu se i sva sličnost završava. Zatim je nastupio bend Cibelle da bi glavni nastup te večeri bio od strane sastava Trio Mocoto koji je veoma dugo vremena sarađivao sa Mitrom Subotićem.

Treće veče je bilo rezervisano za sjajne nastupe bendova iz Holadnije da bi se poslednje večeri festivala predstavili bendovi iz čitavog sveta među kojima se sigurno izdvoio instrumentalni punk sastav These Monsters iz Velike Britanije koji je pokazao svoj inovatinvan pristup punk zvuku i za njih se može reći da su bili najveće iznenađenje na Suba stage-u ako gledamo mlade sastave koji su nastupili na istom.

Katia B i Mitar Subotić Suba

To je i Corey Taylor primetio u svojim govorima između pesama gde se pored opštih mesta tipa: ''We will definetly come fuckin' back!'' moglo čuti i propovedanje o verovanju u sebe i prkosu prema ljudima koji pokušavaju da osujete ''vašu stvar''.

Desetak hiljada fanova je dočekalo svoje ispunjenje snova. Ovaj broj bi možda bio i manji da nije bilo ljudi koji su na koncert došli iz čiste znatiželje. U tom slučaju bi ostali upravo oni kojima se Slipknot i obraća sa svojim viđenjem bunta koji je više unutrašnji i uperen ka borbi sa nekim životnim pitanjima, pre  nego socijalno ili bilo kako drugačije angažovan. S tim u vezi bilo je fantastično videti veliki broj osnovaca i srednjoškolaca koji ovako veliki koncert svog omiljenog benda doživljavaju upravo sada kada taj bend traje.

S druge strane doživljaj bi bio još potpuniji da je koncert bio u nekom manjem prostoru, jer se ovako, na polupraznom parteru Arene možda nije mogla do kraja osetiti kontroverzna i atmosfera po kojoj su Slipknot prepoznatljivi. Verovatno bi u ovom slučaju obe grupacije publike zaspali sa još intenzivnijim post koncertnim osećanjem u stomaku. Kako bilo, ovo nije sprečilo bend da svoj odnos prema publici postavi ne kao da ih ima tri puta više što bi bila puna Arena, nego kao da se nalaze na prostoru predviđenom za Rock Am Ring.

Da li je Corey Taylor zaista bio oduševljen činjenicom da publika odlično reguje na pesme (iako se to realno odnosilo samo na prve redove) ili je to bilo još jedno opšte mesto upalilo je. Vrhunac ovog dvočasovnog odnosa je kulminirao na numeri Spit It Out gde je bilo veoma malo ljudi na parteru koji nisu čučali i nestrpljivo čekali komandu ''JUMP THE FUCK UP!''

Kill Switch Engage kao predgrupa su definitvno bili oduševljeni i poprilično zapanjeni činjenicom da veliki deo publike (koja u tom momentu ne manjka mnogo u odnosu na Slipknot) zna i iz petnih žila peva njihove pesme. To je  Howard Jones, pevač KSE nekoliko puta i naglasio.

Početak koncerta Slipknota sa scenografijom punom zarđalog metala i crvenog svetla je obeležio izlazak jednog po jednog člana benda. Nakon standardnog pozdrava sa prvim i četvrtim prstom Coreya Taylora levoj strani, pa desnoj strani, pa publici u centru ulsledilo je veliko razočarenje. Tih zvuk, nesklad između instrumenata i nerazumljivost glavnog vokala koji je prepoznatljiv upravo po fantastičnim transformacijama je pratila ceo koncert. Na momente se nisu mogle prepoznati deonice pesama. Silazak bek vokala u publiku i dolazak do glavne miksete je izgledalo kao intervencija zbog navedenih činjenica, međutim, nažalost, ipak je to bio deo nastupa.

Uprkos tim lošim momentima usled velike količine enegrije koja je dolazila sa bine, fantastičnog nastupa i scenografije koja u poptunosti prati svaki kliše vezan za (ovaj ili onaj) metal, kontakta sa publikom koji je izgledao veoma iskreno (iako je jasno da bendovi ovako velikog kalibra imaju pripremljenu i osmišljenu komunikaciju) san koji se ostvario fanovima Slipknota se ispostavio kao lep, a ceo događaj je na momente podsećao na pozorišnu predstavu više nego na koncert što je doživljaj etiketirao kao intiman. Najzapaženiji momenti se vezuju za pesme sa ranijih albuma kao što su Duality i pomenuta Spit It Out, međutim, ni pesme sa novog albuma All Hope Is Gone, singlovi Sulfur, Psychosocial ili Dead Memories nisu pružile publici priliku da oseti bilo kakvu ravnodušnost, što se takođe može reći i za domaću uvertiru, bend Hetera.

Vladimir Jovanović