Reports

Pola osam a ja ni blizu ulaza! Panika me obuzima jer nemam plan za danas...
Takve stavri su mi se već dešavale ali ne volim kada mi se ponavljaju, pogotovo
ne na EXIT-u. Ulazim kao opušteno i gegam se do prijatelja koji rade u sekjuritiju
na presu :) Tu blizu njih nalazim tajno mesto, sakriveno od očiju javnosti a fotke
ispod otkrivaju neke sitne detalje...

I posle Džeka sledi trka... pravac Fusion Stage a tamo se desilo ono što mi se
mnogo puta dešavalo na ovom festivalu, iznenađenje večeri i ne samo večeri,
jer Turbo iz Mađarske su pocepali svaku kockicu ispred muzeja. Stajling u
fazonu Led Zeppelin, zvuk ravan Mejdenima i uživanje je trajalo samo 45 minuta.
Jednog dana, nadam se da ću ih slušati na glavnoj bini!

Vreme je da se kreće ka Mejnu ali preko Chill Zone, onako u prolazu...

I konačno tu sam, Atari Teenage Riot već praše, kao da slušam Prodigy,
na momente i atmosfera podseća na ono što se dešavalo prethodnih
godina kada su Prodigy gostovali ovde.

I nakon žestokih Atarijevca sledi po meni najveće razočarenje u poslednjih
nekoliko godina: The Horrors. Dovoljno je samo setiti se publike koja zeva
i svega nekoliko uključenih fotoaparata... jedan od onih koji su ih fotkali bio
sam i ja pa evo i jedne njihove velelepne fotke u krajnje mrtvom okruženju:

E... 20 minuta nakon ovog horora specijalni video bim je montiran... prvi taktovi...
Placeboooooo! Šta reći a ostati bar malo objektivan? Ne vredi jer Placebo zna
kako se nastupa na festivalima, zna... i više od toga. Vokalno, instrumentalno
i scenski Placebo zaslužuje da bude pobednik drugog dana EXIT festivala a
ako uzmemo u obzir da su izašli na bis i zakucali još tri pesme onda se o njima
može pisati i u zadnjem tekstu kao o pobednicima desetog EXIT-a :)
Živi bili pa videli!

Accommodation EXIT 08 - Smestaj Exit 08 :-)))

Hello!

I have nice little apartment for one or two persons,on the first floor. Ideal for couples. It has one room with one bed, separated from the kitchen and bathroom.
Nice bathroom.Balcony with a view over the garden.
Only 15 minutes away from the Festival gates by foot. There is a bus stop in front of the apartment.
 Located at the heart of Novi Sad with great view. Surrounded by cafes, restaurants, banks, taxi. Close to the city center, 15 minutes from festival.
Mini market near by.

Secured car parking place.

Close to the festival.

Best reguards,
Ana ,
Novi Sad
065 /46-46-394

Accommodation EXIT 08 - Smestaj Exit 08 :-)))

 Hello!

I have nice little apartment for one or two persons,on the first floor. Ideal for couples. It has one room with one bed, separated from the kitchen and bathroom.
Nice bathroom.Balcony with a view over the garden.
Only 15 minutes away from the Festival gates by foot. There is a bus stop in front of the apartment.
 Located at the heart of Novi Sad with great view. Surrounded by cafes, restaurants, banks, taxi. Close to the city center, 15 minutes from festival.
Mini market near by.

Secured car parking place.

Close to the festival.

Best reguards,
Ana ,
Novi Sad
065 /46-46-394

064/082-66-39

Powerpop!? Pocinjem da se preslišavam, šta je to Powerpop? Sinoć sam došao
u Route 66 spreman da cujem ono što sam slušao godinama (Charlie B) i ono što
nikada nisam cuo (Alfapop), bar ne uživo. I dobio sam sve na šta sam bio spreman
plus dodatatnu dozu žestokog nastupa oba benda koju cu dugo pamtiti.
Alfapop, bend koji je relativno nov na našoj muzičkoj sceni uživo zvuči odlično.
Precizne deonice svih članova benda i Jovanin glas koji nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Repertoar raznovrstan, od autorskih numera do cover-a, od pop-a do
rock-a a sve začinjeno odličnom reakcijom publike na svaku pesmu.
Nakon sat vremena veselog djuskanja sa Alfapop-om na scenu izlaze Charlie B.
A Čarli Bi više nisu Čarli Bi, od danas su za mene Čarli Buuum. Kakav je to gruv bio,
već od prve pesme se videlo da će ovo biti najžešći nastup Čarlijevaca koji sam čuo,
a čuo sam ih dosta puta. U pojedinim delovima pesama sam imao utisak da sam na
koncertu nekog stranog hard-rock benda. Posle svega što sam čuo sinoć stekao
sam utisak da se nešto menja, zvuk postaje za nijansu tvrdji što je promena koja mi
se ekstremno svidja. Ne svidja mi se to što je nastup bio poprilično kratak, svega
nekih 10-ak pesama ali dobro, i da su svirali duplo duže ja bih i onda tražio još.
Šta mi se još ne svidja... hm, pa dragi domaćini pogušili ste nas sve sa onim
dim-mašinama. Zar je moguće da niko nije primetio da je u nekoliko navrata napolju
stajao veliki broj ljudi tražeći kiseonik. Route 66 jeste velik ali nije Arena i nije stadion
i mislim da nije normalno se sat vremena bez prestanka ne isključuje ono čudo što
šišti i guši.
Evo na kraju i nekoliko dimnih fotki :)

Roblja Čorba. Beogradska Arena. 30 godina sa nama. Koncert koji smo svi sa nestrpljenjem čekali. Čekao sam par drugova pa nisam ulazio ranije. 21 čas, a ja se nalazim ispred Arene. Čekamo u redu, nas par hiljada na severnom ulazu. Vreme koje piše na ulaznici je iza nas. Polako me hvata nervoza jer obezbeđenje nam ne dozvoljava da uđemo. 

Najizad smo se progurali i upspeli ući. Nalazimo svoja mesta i sa nestrpljenjem očekujemo početak. Nismo dugo čekali. Oko 21:30 sastav Riblje Čorbe je izasao na binu. Koncert započinje numerom "Ravnodušan prema plaču". Sve je izgledalo fenomenalno. Publika, koja je bila fenomenalna oduzimala je reč Bori, i pevala umesto njega. Ljubav je u Areni, oko 40 hiljada ruku prate najveće hitove. 

Da bi nam dokazao da nije ostareo, Bora nam je doveo striptizete, koje su nam malo bolje dočarale koliko on „voli, voli,voli žene“. Sve je bilo spektakularno. Nalazio sam se na tribinama, ravno gledajući na binu. Nisam bas jasno video Čorbu ali pogled na publiku je bio izvrstan. Pevao sam i posmatrao tu predivnu publiku, publika koja nije mogla doći do daha, koja nakom reči pesama je ostajala bez teksta. Bora se potrudio o doveo je goste. Tu su se nalazili akrobati, plesači, pa čak i jedan mlačni par koji je izvršio ceremoniju zaruka na bini.

Vrhunac večeri. Nestrpljivo čekani hit. Hit koji će se pamtiti i kada muzika ne bude to što treba da bude. 

Ne znam. Nisam siguran ali mislim da nijedan čovjek koji se našao u hali nije ostao ravnodušan. Gluvi su proslušali, nemi su propričali, i svi su zaslepeli. Sve zive duše u tim momentima su zapevali pesmu “Lutka sa naslovne strane”. Svi osim Bore. To je nešto sto se dozivi jednom. Ostao sam zbunjen, i ostatka koncerta se ne sećam. To je bilo previše za mene.

A vi? Gde ste bili?

Već na ulazu u parter sam shvatio da ću biti jedan od najmlađih u publici, bluzeri, rokeri, rođeni 10-ak, 20-ak godina pre mene strpljivo su čekali da budu pretreseni i pušteni u Bg arenu. Upadamo unutra i zaista... sa 37 godina osećam se kao tinejdžer :))) Rokerice sa izvezenim ZZ Top amblemima, marame Harley Davidson oko glave, raznorazni Moto klubovi sa svojim obeležjima ali ne dam se ni ja tako lako! Skidam jaknu maslinasto zelenu i reklamiram svoju majicu, pa nek vide matorci da ima i nas mlađih :P

Ne bih mnogo drvio o koncertu, samo par napomena onima koji su bili na tribinama: Zvuk u parteru je bio odličan, bili smo mokri do gole kože, skakali smo i njihali se, dizali smo ruke gore i pevali a šta ste vi tamo gore radili? Sedeli? Dobro de, niste svi ali većina jeste. I razumem vas, godine su stisle i zato ne obraćajte pažnju na one koji kažu da je koncert bio smor, oni su došli na koncert zato što je sada IN ići u Bg arenu a Vi ste došli da uživate u bluz-rock predstavi ZZ Top-a. U jednom momentu sam poželeo da sam gore na tribinama, da vidim kako je to sedeti gore i kulirati, zapaliti tompus i gledati i slušati bradonje kako praše. Zavidim i ja Vama ali zavidite i Vi meni :)

Za kraj i nekoliko fotki sa koncerta... i još jedna mala napomena: Čuo sam sve pesme koje sam se nadao da ću čuti! Sreća, sreća, radost! :P

Za mene više nema sumnje, koncert koji je Leonard Cohen sinoć održao u Beogradskoj Areni pred oko 10 000 ljudi najbolji je koncert ove sezone! Znao sam da je Cohen ikona i da sigurno i u našoj zemlji ima mnogo poklonika njegove muzike, ali nikako nisam očekivao ovakvu reakciju publike. Obično mi je u zadnje vreme sa koncerata utisak loša publika i onda me nekako bude sramota što se svi zajedno kompletno blamiramo, ovog puta to nije bio slučaj. Očigledno je da je srednja generacija poklonika muzike u našoj zemlji uspela da koliko toliko stekne izvesnu koncertnu kulturu i ceni to što neko konačno dolazi u našu zemlji. Klinci koji na koncerte idu uglavnom ih doživljavaju zdravo za gotovo i ponekad deluju više zainteresovano za šank nego za to što se dešava na bini. Lepo je s vremena na vreme otići na koncert koji je posvećen svojoj osnovoj funkciji - MUZICI. A kakav je ovo koncert bio! Potpuna eksplozija emocija. Preko tri sata koncerta (bis od 40 minuta) tokom kojeg nas je Koen proveo kroz svoju bogatu karijeru i pokazao zašto je legenda sa neizmernim uticajem na generacije muzičara. Ni Koen, ni članovi njegovog odličnog pratećeg benda, nisu krili svoju iznenađenost beogradskom publikom pa nije izostalo ni ubacivanje Beograda u reči pesama ali i posebna zahvalnost publici na kraju koncerta. Atmosfera koncerta je od samog početka bila naelektrisana i čini mi se kao da je publika osećala da pod nekom vrstom prinude sedi na stolicama. Ipak, svi su poskakali posle izvođenja pesme ‘Hallelujah’ i na nogama ispratili koncert do kraja uz burne ovacije. Ovacije nisu prestajale od izlaska Koena na binu. Publika je pratila svaki stih, pesmu, reč, pokret, svaki uzdah, svako klečanje na kolenima. Tokom čitavog koncerta publika nije skrivala svoje oduševljenje, pa su scene spontanih aplauza, dobacivanja i histeričnog vrištanja obeležila koncert. Arena je jednostavno eksplodirala i ne pamtim kada sam bio na sličnom koncertu gde su publika i izvođač pružili svoj maksimum. Iako me dlanovi neopisivo bole od aplaudiranja, iako sam skroz promukao od dranja, ovo je koncert kojeg ću se uvek sećati sa osmehom i biti ponosan što sam Koena makar jednom u životu video uživo, koncert čija će karta stajati uramljena na zidu. Leonard u velikom stilu odlazi u penziju a mislim da ga je naša publika dostojno ispratila čime je zaslužila jedno DVD izdanje ‘Live in Belgrade’. Sinoć sam iz Arene izašao sa osećajem ponosa što smo ugostili Koena i što smo mu pružili koncert koji će mu sigurno ostati u pamćenju. Znam da meni hoće.

Nikola Jovanović © Kontra Magazin 2009 - Kontraweb.net

Prosto je neverovatan podatak da aktuelna Madonnina turneja zarađuje više od predhodne. Imajući u vidu album koji je daleko ispod proseka, teško je poverovati da se iz takve vrste poraza na ovaj način ipak trijumfuje (inkasirajući prošle godine 280 miliona dolara).

Čovek ne zna za šta prvo da se uhvati. Za Madonninu profesionalnu sračunastost, poslovnost, strogost i upornost ili za njenu genijalno projektovanu „slatku i lepljivu“ mašinu za pravljenje para i dizanje dževe.

Činjenica je da je „mala Ciccone-ova“, kako je onomad nazva moj doživotni urednik Slobodan Konjović, jedna i jedina - neprevaziđena. Zvezda koja za svoju popularnost najviše može zahvaliti MTV-u, uz povratnu zahvalvost za globalnu pomamu na video spotove tokom osamdesetih. Rušeći barijere, tabue i zabrane Madonna je bila dežurni krivac za većinu „neprimerenih“ medijskih situacija.

Ako smo krajem šezdesetih imali velike stadionske hard rok gigante koje je socijalni punk talas srušio u tri akorda, onda su osamdesete zahvaljujući ekspanziji satelitskih programa najavile novu masovnu pop-rok histeriju. Live Aid 1985. godine u muzičkom i koncertnom smilsu, nagovestio je dolazak velikih izvođača koji će u samo u narednih pet godina postati neopisivo jaki. Madonna je, recimo, kraj pomenute dekade dočekala boraveći na neponovljivoj Blond Ambition turneji, koja apsolutno ostaje neuporediva sa svim narednim koncertnim istupima. Predstavljala je presek svega što je do tada radila. Najuspešnija demonstracija ludila, provokacije, seksualne i političke slobode, slavlja života i ljubavi. Uz bend izvela je gro svojih hitova u originalnim aranžmanima. Industrijalizacija takvih predstava u međuvremenu učinala je da one više nisu privilegija velikih zvezda. Dokazivanje po pitanju tiraža i količine zarađenog novca više nije preduslov za pokretanje koncertne mašinerije ovih razmera, koju svaki iole tiražniji početnik danas može sebi priuštiti.

Dvadeset godina od Blond Abition-a doživeli smo da vidimo Madonnu u prestonici Srbije. Prošle godine nastupila je u Crnoj Gori, nastup na plaži Jaz bio je prilično razočaravajuć. Čak iako (teškom mukom) izuzmemo torturu prilikom dolaska i napuštanja koncertnog prostora, sam šou delovao je odsutno i distancirano, ne samo u odnosu prema publici već i među samim akterima. Pored činjenice da je pred vama žena kojoj ste se divili dobrim delom svog dosadašnjeg života i fleševa iz prošlosti koji vas tu i tamo puknu, malo toga je ostalo da se pamti.

Pod tim utiskom odlazim, sticajem okolnosti, i na Ušće. Ista meta isto odstojanje, 4-5 metara tik uz pistu. Prinuđen da iz te perspektive slušam Oakenfold-ov strahovito naporan, užasno komercijalan set. Ok, čovek nije došao u klub već je tu da zagreje publiku pred spektakl, što može biti olakšavajuća okolnost za onoliko predvidljiv i sladunjav izbor muzike. Tako ulepljeni bili smo spremni za Sticky & Sweet. Na osnovu budvanskog iskustva, postavljam sebi pitanje da li je zaista bilo neohodno da dva puta u godinu dana prisustvujem jednom te istom smaranju u najavi. Vremena za preispitivanje bilo je na pretek, s obzirom da je šou bez objašnjenja počeo sa sat vremena zakšnjenja. U 22h konačno je krenuo uz Madonnin samouvereni raskrečeni pozdrav sa „M“ trona i naglešeni namig koji je mogao sugerisati da cela stvar, ovog puta, neće do te mere biti razočaravajuća.

Sticky & Sweet poseduje nekoliko celina: prvi se odnosi na raskalašan gangsterski pristup životu; drugi na osamdesete i old school dance/hop ekipu; treći je inspirisan zvucima Balkana naročito rumunskim, ciganskim melosom i četvrti naklonjen rave tj. dance kulturi uz hi-energy finale. Te celine upotpunjene su savršenom koregrafijom, spektakularnim video radovima koji su često u službi slanja poruka vezanih za stanje planete i čovekove s(a)vesti, isticanja religioznih citata, pravljenja paralela između političara-sukoba-ratova-mirotvoraca. Sve to skupa je, u produkcijskom i vizuelnom smilsu, pružilo ugođaj sa kojim se ovde ne srećemo previše često. Pesme zastupljene na ovom delu turneje, bitno se aranžmanima razlikuju od originalnih. Prilagođene su konceptu spektakla, mada je većina zbog tog prilagođavanja pretrpela skandalozne transformacije koje više naginju zamornom eurobeat-u nego progresivnom dance/disco zvuku čiji je Madonna zaštitni znak.

Ipak, posle prvih nekolio minuta biva jasno: nastup na Jazu sa ove distance ostavlja utisak generalne probe programa koji je posle godinu dana vidno sazreo. Ali to je i dalje predstava, namenjena striktnom izvođenju bez mogućnosti bilo kakve improvizacije. Madonna i njena ekipa su se vidno dobro provodili na koncertu u Beogradu. Uoči početka, većinu prisutnih već oko 18h iznenadila je tonska proba kojoj je (neočekivano) prisustvovala zabavljajući se sa zatečenim fanovima. Ako izumemo produkcijske razmere samog šua, Madonnin prvi dolazak u Srbiju upravo će biti zapamćen po tim sitnicama skromnoj ali ipak iskrenoj komunikaciji sa publikom. Zabavu smo tražili i dobili smo je u razmerama vrhunske predstave. Zadovoljenje u smislu kvalitetne svirke, izvođenja, užitka u koncertu u onom izvornom, pravom smislu te reči nikako ne treba tražiti na manifestacijama poput ove. Mada, kako je mudro konstatovao moj prijatelj, valjalo bi pametno odabarti kojoj turneji tzv. pop ikaona ubuduće prisustvovati. Ne uvek, ne svuda i ne po svaku cenu.

Sticky & Sweet Tour 2009 Belgrade:

"The Sweet Machine" (Video Introduction) "Candy Shop" "Beat Goes On" "Human Nature" (contains excerpts from "Gimme More") "Vogue" "Die Another Day" (Remix) (Video Interlude) "Into the Groove" "Holiday" (contains elements of "Celebration" and "Everybody", with excerpts from "Jam", "2000 Watts", "Billie Jean", "Another Part of Me" and "Wanna Be Startin' Somethin'" – Tribute to the Michael Jackson) "Dress You Up" (contains elements of "My Sharona" and excerpts from "God Save the Queen and "Mickey") "She's Not Me" "Music" "Rain" (Remix) (Video Interlude) (contains elements of "Here Comes the Rain Again" by Eurythmics) "Devil Wouldn't Recognize You" "Spanish Lesson" "Miles Away" "La Isla Bonita" (contains excerpts from "Lela Pala Tute") "Doli Doli" (Kolpakov Trio solo) "You Must Love Me" "Get Stupid" (Video Interlude) "4 Minutes" "Like a Prayer" "Frozen" "Ray of Light" "Give It 2 Me"

Četvorica momaka, sa potpuno različitih strana sveta, svaki, tražeći svoje mesto u velikom gradu Njujorku, sreće se pre četiri godine i počinje da vežba u studiju u Bruklinu. Nazvali su se “The Vanguard”, i iako ne vole etikete, obeleženi su kao indi/alternativna rok grupa. Svaki je, sa svojom etničkom pozadinom, doprineo da steknu epitet "mlade grupe u usponu" sajta SPIN, da budu gosti poznatog Mat Pinfilda na najboljoj rok radio stanici 101.9 RXP, i da održe pet svirki na najvećem muzičkom festivalu Amerike SXSW u Ostinu, u Teksasu. Juna, prošle godine, izdali su svoj prvi CD čija je promocija zabeležena u filmu "6 HOURS BEHIND" , Dragane Kanjevac, prikazanom na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu, a bend je svoje premijerno predstavljanje pred srpskom publikom imao na ovogodišnjem Exit festivalu..

Da je život na drugom kraju planete u jednom od najpoznatijih gradova na svetu prilično težak ali u isto vreme i beskrajno fascinantan i obavijen dešavanjima koja se smenjuju svetlosnom brzinom zaključiće svako ko je Njujork video barem na trenutak, međutim, ovoj četvorici mladića uspeva da svaki od tih pojedinačnih trenutaka života grada uhvate i preslikaju u svoje pesme.

Članovi benda daleko od svojih kuća uspeli su da pronađu dom jedni u drugima ali i u muzici koju sviraju, a koja je od samog početka morala da ispuni visoke standarde ako su želeli da budu primećeni u gradu koji obiluje klubovima ali i drugim bendovima koji pokušavaju da dođu do ostvarenja svog američkog sna.

The Vanguard ne pokušavaju da izmisle novi žanr, nemaju nameru da stvaraju pop za 21. vek, njihova muzika je spoj muzičkog iskustva i ličnih afiniteta, dramatična, emotivna i krajnje melodična - ona nudi svakome ponešto. Ne postoji određena formula, nema plana niti utabane staze, samo prikazi svakodnevnog života i emocija sa kojima većina ljudi na pločniku ili nema vremena, ili ne želi da se suoči sa bolom koji ljubav, samoća, izopštenost nose sa sobom, već im okreće leđa, jednostavno rečeno, pop muzika za odrasle.

“The Vanguard” na bini deluju samouvereno i potpuno opušteno, dobrim delom zato što su u prilicu da publici ispričaju svoju priču, svoje probleme i pruže nam uvid u svoj život koji sudeći po pesmama izgleda prilično interesantan za živeti. Svaka numera započinje kao vatromet da bi pri samom kraju krhke note preuzele primat i objasnile nam više o ljudskim emocijama više nego što to ponekad same reči mogu.

Kako se svaka pesma kreće kroz standardne faze i prihvaćene šablone, bend se ne libi da u pojedinim trenucima dodaje ili povlači brojne elektronske momente koji se katkad sudaraju, a katkad grade savršenu harmoniju kako bi prisutnima dočarali kompletnu sliku.
The Vanguard zvuče nepretenciozno, iskreno…..muzički dovoljno interesantno da zavređuju pažnju bez pokušaja da se nametnu kao nosioci žanra, već kao nešto što u sebi sadrži sve najbolje što muzika trenutno može da ponudi.

Nažalost, nastup je isuviše kratak da bi u potpunosti zakoračili ulicama Njujorka, delom zbog toga što bend iza sebe ima svega jedan album (EP), ali prilika da se jedne nedeljne večeri nađemo ispred benda koji ispod zvezda tek počinje da kroji svoju muzičku sudbinu svakako je vredna pomena, ali i sećanja.

Intermezzo ili Apocalyptica? Fince sam slušao pre par godina uživo i oduševio

se a Intermezzo me je sinoć raspametio. Četiri devojke, gudački kvartet i repertoar

o kojem sam mogao samo da maštam: Ljubav(EKV), Riders on the storm(The

Doors), Breaking the Girl(RHCP), Hush(Deep Purple), The time is now(Moloko),

Are you gonna go my way(Lenny Kravitz)... i na bis Englishman in New York(Sting).

15 pesama, 75 minuta predivne muzike, pun srednjoškolski vrt, uživanje kakvo

se samo poželeti može.

Intermezzo:

Milena Rajković - violina

Svetlana Malenović - violina

Aleksandra Damnjanović - viola

Julijana Marković - violončelo

Specijalni gosti:

Teodora Bojović - vokal i klavijature

Igor Vicentić - perkusije

Organizator:

Muzička omladina Novog Sada - Novosadsko muzičko leto 2009