ljubasta

Zadnja noć na ovogodišnjem Exit-u... Sve je puno nema gde igla da padne.
Razumljivo jer i spisak bendova na glavnoj bini je jedan od najboljih ikada.
Krenulo je žestoko sa Pendulum Live i nastavilo se isto tako sa Faith No
More da bi uz neverovatnu gužvu i prašinu sve bilo okončano sa The
Chemical Brothers. Bar što se mene tiče bio je to kraj ovogodišnjeg
festivala mada je za neke to poslednje veče tek počinjalo. Bila su ovo
još 4 nezaboravna dana na Petrovaradinskoj tvrđavi, nadam se da će
sledeće godine biti još bolje.

Treći dan Exit-a i mnogo dobrih bendova raspoređenih po raznim binama
doneli su mi trku po Đavi i uživanje u raznim muzičkim pravcima. Krenuo
sam sa glavne bine gde sam slušao odlične Klaxons.

Odlična atmosfera koju su napravili Klaxons samo je još više uzavrela kada
su na binu izašli Royksopp.

Pola osam a ja ni blizu ulaza! Panika me obuzima jer nemam plan za danas...
Takve stavri su mi se već dešavale ali ne volim kada mi se ponavljaju, pogotovo
ne na EXIT-u. Ulazim kao opušteno i gegam se do prijatelja koji rade u sekjuritiju
na presu :) Tu blizu njih nalazim tajno mesto, sakriveno od očiju javnosti a fotke
ispod otkrivaju neke sitne detalje...

Četiri dana je prošlo od kada je otvoren Exit kamp, prave mi zazubice sa svim tim
 njihovim šarenilom i evo konačno danas sam se stopio sa njima, nabacio sam
neku šarenu maju i krenuo gore na Đavu.
Prvi koraci i prvi taktovi na bedemima Petrovaradinske tvrđave me teraju da trčim
 sa bine na binu.

Fusion Stage je moja prva destinacija i odličan grčki bend Zebra Tracks, rekao bih po
količini energije i po zvuku da mi liče na Frantz Ferdinand. Malo publike ali odlična
svirka :)

Spektakularan kraj sezone u Srpskom Narodnom Pozorištu, doduše nije kraj jer
 ostalo je još jedno izvođenje Karmine burane u subotu 26. juna ali karata u prodaji
 više nema. Večeras se tražila karta više, publika je stajala na stepenicama da bi
videla i čula Karla Orfa i njegovo remek delo u izvođenju orkestra, hora, solista
opere i baleta iz Novog Sada. Teško je opisati ovih 70 minuta fantazije bez nekih
velikih reči, možda sutra ili za koji dan kada se utisci slegnu, možda bi tada mogao
da napišem neki smisleni tekst ali ja ne mogu toliko da ćutim, želim sada da
zavrištim i da Vam kažem da se iskreno nadam da će otvaranje sezone 2010/11

Kako se snimao film? Postoji i bolja varijanta: Kako se pripremala opera?
Viva la mama je drugi naziv komične opere koja je juče imala svoju premijeru na
velikoj sceni SNP-a.
Kako opstaje jedan teatar, kako se dobijaju uloge, kako pevaju talentovani a kako
netalentovani pevači, šta se dešava kada se i mama pevačice umeša u celu
zbrku, kakve probleme ima kompozitor a kakve libretista, sve to i mnogo više
može se videti u ovoj komičnoj operi u dva čina.
Uvek aktuelna tematika, odlični solisti, hor i orkestar su dovoljan razlog da velika
sala SNP-a bude puna.
Viva la mama!

Razbijanje zida i spektakularan izlazak na scenu, vatra koja je plamtela skoro dva sata,

perfektan zvuk koji je tresao celu Arenu, specijalni efekti, konfete, pena ili vožnja u čamcu

na rukama publike? Šta je na mene ostavilo najjači utisak? Publika, 16000 pesnica koje

u ritmu paraju vazduh ili možda "Du riechst so gut"? Ne, ne postoji nešto što bih mogao

da izdvojim. Dva sata spektakla i energije koju sam pokupio noćas i koja će me držati

još dugo, dugo. Moje oduševljenje i očaranost novim albumom sada prerasta u katarzu.

Powerpop!? Pocinjem da se preslišavam, šta je to Powerpop? Sinoć sam došao
u Route 66 spreman da cujem ono što sam slušao godinama (Charlie B) i ono što
nikada nisam cuo (Alfapop), bar ne uživo. I dobio sam sve na šta sam bio spreman
plus dodatatnu dozu žestokog nastupa oba benda koju cu dugo pamtiti.
Alfapop, bend koji je relativno nov na našoj muzičkoj sceni uživo zvuči odlično.
Precizne deonice svih članova benda i Jovanin glas koji nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Repertoar raznovrstan, od autorskih numera do cover-a, od pop-a do
rock-a a sve začinjeno odličnom reakcijom publike na svaku pesmu.

Već na ulazu u parter sam shvatio da ću biti jedan od najmlađih u publici, bluzeri, rokeri, rođeni 10-ak, 20-ak godina pre mene strpljivo su čekali da budu pretreseni i pušteni u Bg arenu.

Poslednji dan ovogodišnjeg EXIT-a je po meni obeležila neverovatna

gužva na skoro svim mestima, pogotovo na mejnu gde je bilo

za neizdrž :)